Dr Andrej Fajgelj, direktor Kulturnog centra Novog Sada prekršio je prava garantovana Ustavom Republike Srbije, te time povredio i građanska prava pripadnika građanske inicijative “Ubrojčavanje”, kao i građanina Petra Petrovića, koja su im garantovana Ustavom Republike Srbije – stav je Pokrajinskog ombudsmana, saznaje “Autonomija”!

Ovo je najnoviji segment jedne od priča koja bi, sva je prilika, uskoro trebalo da dobije epilog, a čiji glavni akter, A. F, po mišljenju svojih sledbenika, “razume demokratska načela i poznaje svetske standarde”, a koji je, široj javnosti poznat, između ostalog, i po “u vidu zabrana ispoljenoj brizi za prava i slobode svih Novosađana, kao i po brojanju nacionalnosti žrtava u filmu Anđeline Džoli U zemlji krvi i meda”, i sl.

Kulturni centar Novog Sada i svinjarije koje od jeseni pretprošle godine ne prestaju da obeležavaju ovu ustanovu i aktivnosti njenog, na krilima naprednjačkog postizbornog upodobljavanja, postavljenog čelnog čoveka, tipičan su primer orkanski uskovitlane prašine, od koje i ispod koje se ne vide tone na brzinu nataložene kaljuge. Jer, kako drugačije nazvati suludu ubeđenost da su baš oni, pripadnici Dveri (isključeni čak i iz te organizacije) i Treće Srbije – mesije predodređene da spasu duše i mozgove, dakako, građana Novog Sada! Opasna opsesija sročena je u projekat “Kulturni centar”, koji ima, kako njegovi poslenici misle, misiju suptilnog, a zapravo nasilnog nametanja desničarskog, klerikalnog koda usred glavnog grada građanske Vojvodine, a pod od lošeg materijala skrojenom maskom očuvanja (jedno)nacionalne kulture!

Sve je počelo smenjivanjem i kažnjavanjem Lasla Blaškovića, koji je, rekoše Fajgelj i misionari, latinicom prekršio Ustav, prelilo se preko zabrane izlaganja umetničkog dela, pa najnovijeg primera vređanja građana (ovog puta vernika) i svojevrsnog prostakluka, izvođenjem dela Stabat mater (plač majke Božije) u KCNS usred Božića po gregorijanskom kalendaru, pa sve do najnovijeg, ali, uvereni smo ne i poslednjeg, primera oglušavanja o stav i opomenu jedne zvanične pokrajinske institucije o kršenju građanskih prava zagarantovanih Ustavom Republike Srbije!

Poslednji dani lanjske godine ostaće zabeleženi po tome što je građanski deo Novog Sada, njegov najangažovaniji, učeni, umetnički i kulturni segment, reagovao na ovaj svojevrsni teror KCNS uličnim akcijama, ali i institucionalno. Na adresu Pokrajinskog ombudsmana stigle su pritužbe građanske inicijative “Ubrojčavanje”, kao i građanina Petra Petrovića na postupanje direktora KCNS dr Andreja Fajgelja, a povodom negovog zahteva da jedan od radova na izložbi slika studenata master studija Akademije umetnosti u Novom Sadu bude uklonjen iz izložbenog prostora KCNS. Jer, po njegovom neprikosnovenom sudu, ta slika predstavlja provokaciju i vređa građane „administrativnog sedišta severne pokrajine“, koji su u većini hrišćanski vernici. Nakon Fajgeljeve zabrane jednog dela, studenti odlučuju da izložbe ni ne bude.

Ombudsman po ovim predstavkama iznosi stav, o čemu i obaveštava “Ubrojčavanje” kao i građanina Petrovića, da je direktor Fajgelj, prilikom uklanjanja slike, prekršio prava garantovana Ustavom Republike Srbije, te ih obaveštava da je Upravnom odboru KCNS uputio dopis po kome UO treba i da se izjasni.

Imajući u vidu da se sloboda izražavanja može ograničiti isključivo zakonom, Ombudsman obaveštava Upravni odbor KCNS da je “članom 11 Ustava propisano da je Srbija svetovna država, a crkve i verske zajednice su odvojene iod države. Članom 46 propisuje se da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Član 73 koji se odnosi na slobodu naučnog i umetničkog stvaranja propisuje da je naučno i umetničko stvaralaštvo slobodno, a autorima naučnih i umetničkih dela jemče se moralna i materijalna prava u skladu sa zakonom.”

Uz ovo podsećanje na kršenje Ustava, Ombudsman Upravni odbor obaveštava i da je “iz sredstava javnog informisanja došao do saznanja da je prilikom smene prethodnog direktora KCNS Lasla Blaškovića, predsednik UO KCNS Davor Peulja (saobraćajni inženjer po struci) izjavio da je Skupštini Novog Sada uputio predlog za razrešenje direktora KCNS, jer je postupio suprotno odredbama Ustava Republike Srbije, kao i zakona i Statuta grada Novog Sada i statuta ustanove. Stoga, Pokrajinski ombudsman očekuje od Peulje da na isti način reaguje i u ovom slučaju, imajući u vidu da se radi o istoj pravnoj situaciji – kršenju propisa od strane odgovornih lica u ustanovi!

Čeka se Sekretarijat za kulturu i informisanje

– Pokrajinski ombudsman se obratio i Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu i javno informisanje da se i ono, u svojstvu organa nadležnog za nadzor nad radom ustanova u oblasti kulture, izjasni povodom ovog slučaja – kaže Pokrajinski ombudsman Aniko Muškinja Hajnrih.
– Sekretarijat se još nije izjasnio, poslali smo mu još jedan poziv, još uvek u zakonskom roku, čekamo odgovor. U slučaju da do njega ne dođe, o svemu ćemo, kako nalažu pravila, obavestiti Vladu Autonomne Pokrajine Vojvodine. Kada se izjasne svi koje smo pozvali, donećemo zaključak i okončati postupak, a do tada nećemo davati informacije o ovom predmetu – poručuje Ombudsman.

Ombudsman je, potom, tražio od predsednika UO KC NS da se izjasni kakve je mere preduzeo Upravni odbor povodom postupanja direktora KC NS.

Ubrzo, stiže i odgovor predsednika Peulje, u vidu nadobudnih lekcija “mladih lavova”, “uglađenih”, tzv salonskih desničara, na četiri kucane stranice! U njemu se, između ostalog, Pokrajinski ombudsman proziva i opominje da “postupa po zahtevu neovlašćenog inicijatora, ne utvrđuje činjenično stanje, ne poznaje Ustav Republike Srbije, ne poznaje osnovna načela sloboda i prava, ne poznaje iskustva iz međunarodne sudske prakse, predlaže mere pre sprovedene istrage….”

“Princip da slobode nisu apsolutne, već ograničene drugim slobodama”, podseća, između ostalog, Peulja Pokrajinskog ombudsmana, “opšte je prihvaćen u liberalnim demokratijama razvijenog sveta, a tu najviše mislimo na Evropsku uniju, koja je u današnje vreme vodilja u poštovanju ljudskih prava. Najteža, ali i neizbežna posledica vašeg nepoznavanja tog principa je diskriminacija, jer da bi slobode jednih postale apsolutne, potrebno je zanemariti slobode drugih. Za razliku od vas, direktor Fajgelj je u slučaju iz Dopisa pokazao doslednu brigu za slobode svih. Vodio je dijalog sa svim stranama, ali nije uspeo da ih pomiri…Tada je doneo tešku, ali pravednu odluku da sporno delo ne prihvati. U burnoj javnoj debati, koja je usledila ostao je usamljen u zastupanju svih sloboda i svih grupa… Drugi učesnici u debati su uglavnom potpuno ignorisali prava drugih, poput izlagača. Takva diskriminacija je dostigla vrhunac vašim Dopisom, jer ima li većeg skandala nego da zaštitnik prava građana ignoriše prava građana? ”

Peulja u ime Upravnog odbora Kulturnog centra zaključuje: ”Zatečeni neshvatljivom količinom propusta u vašem Dopisu, pokušali smo da nađemo objašnjenje kako je do toga došlo. Došli smo do tri mogućnosti, a pozivamo i vas da se izjasnite. (!) Prvo objašnjenje je da ste, naprosto nestručni. Drugo, da je vaše postupanje politički inspirisano… kao doprinos kampanji pokrajinskih vlasti protiv gradskih (novosadskih) vlasti. Treće objašnjenje je mukotrpna i ne uvek uspešna tranzicija pokrajinske birokratije iz komunizma u demokratiju. Funkcija ombudsmana u našem društvu, još uvek nova i nedovoljno poznata, možda je skliznula u, ovim prostorima, stariju i poznatiju funkciju političkog komesara, koji građanima obećava utopiju ‘pravo na crveni tepih’, a ukida prava koja im zaista pripadaju, baš kao i 1945. godine, vaš odnos prema verskim osećanjima takođe podseća na taj period…”

Ombudsman: Neću podneti ostavku!

– Podrazumeva se da neću izaći u susret zahtevu Treće Srbije da podnesem ostavku – odgovara Aniko Muškinja Hajnrih na pozive da da ostavku kao i na primedbe na njen rad.
– Podsećam, Pokrajinski ombudsman nije inokosni organ, zaštitu građana obavlja pokrajinski ombudsman i pet zamenika, koje takođe bira Skupština APV. Institucija Pokrajinskog ombudsmana nije prekoračila ovlašćenja i rad ove ustanove nikako ne može da se tumači kao borba protiv gradske vlasti… U isto vreme Ombudsman je javno pohvalio i Kulturni centar kada su natpisi na poslovnom prostoru ispisani na jezicima pripadnika nacionalnih manjina, koji su u službenoj upotrebi! A, kad je reč o pozivanju Miroja Jovanovića potpredsednika Treće Srbije i savetnika gradonačelnika Miloša Vučevića, na odluku Ustavnog suda, podsećam da ona ne proizvodi pravno dejstvo do njenog objavljivanja, a opštepoznato je da odluke Ustavnog suda deluju unapred! Dakle, nema dileme, Pokrajinski ombudsman ima ovlašćenja da nadzire rad Kulturnog centra Novog Sada, kao institucije čiji je osnivač Grad Novi Sad.
Što se tiče navoda da sam “četiri godine maltretirala jedan deo nosilaca javnih ovlašćenja”, moram da podsetim da Pokrajinski ombudsman već deset godina “maltretira” organe javne vlasti, a sve u interesu građana, kojima često ne preostaje ništa drugo nego da pomoć zatraže od ove institucije. Što se mene tiče, ja sam tri godine na ovoj funkciji! – iznosi Aniko Muškinja Hajnrih.

I na kraju, saobrćajni inženjer Peulja stameno i samouvereno staje u odbranu šefa Fajgelja kontrapozivom i u novom jurišu na novu adresu, a sve u cilju čistote i spasa duše i, dakako, mozga građana Novog Sada, a pod maskom smene generacije, poentira: “Što se tiče vašeg predloga za razrešenje direktora, mi smo izabrali g. Fajgelja, mladog povratnika iz inostranstva, zato što je obrazovan i stručan, ali i zato to razume demokratska načela i poznaje svetske standarde. Nadamo se takvim promenama u svim ustanovama, a nakon ovog vašeg Dopisa, uvereni smo da je kancelarija ombudsmana jedna od prvih adresa na kojima je smena generacija potrebna”.

Branislava Opranović (Autonomija)

Novosađani moji, sutra će pasti sneg, greju li vam radijatori? Dobro je, ušuškajte se i nemojte mariti što sedam vaših sugrađanki tu prvu ovogodišnju snežnu noć možda neće preživeti! Nemojte, jer moglo bi vas uzrujati, pokvariti vam vikend, zagrcnuti vas za ručkom ili vam deca, ne daj bože, mogu postaviti neprijatna pitanja!

A sedam Novosađanki, beskućnica (toliko je, za sada, “registrovano” ), neće ni noćas imati gde da prenoći, jer su stanari zgrade u Njegoševoj 3 – gde su Centar za socijalni rad i Poslovni prostor najzad, nakon više godina, našli mesto za ove nevoljnice – odlučili da im ne dozvole da prenoće sa krovom nad glavom! Dakle, ostaviće sedam žena na ulici da se smrznu, naša čuvena hrišćanska empatija, srpska gostoljubivost, građanska savest, novosadsko vaspitanje, i šta sve već ne! Prošle zime smrzla su se dva Novosađanina! Ovogodišnja zima s temperaturama ispod nule počinje, kažu meteorolozi, sutra uveče!

U decembru 2012. godine, “Autonomija” je pisala o strašnoj činjenici da u Novom Sadu – glavnom gradu Vojvodine, srpskoj Atini, čuvenom gradu otvorenih vrata za sve “ljude dobre volje”, multikulturalnoj, multikonfesionalnoj građanskoj varoši – postoji dnevni boravak za beskućnike, ali noćni samo za muškarce! Za žene nema noćnog boravka u toplom i suvom – traje borba za otvaranje noćnog smeštaja za Novosađanke beskućnice!! One, kada se u 19 sati zatvore vrata dnevnog boravka idu nekuda u mrak, u hladnoću, u ništa… Ako imaju sreće da prežive noć, sutradan u sedam ujutro mogu opet da dobauljaju u dnevni boravak… I tako godinama…

Na veliki pritisak, molbe, čak pretnje: javnošću (!?), Ombudsmanom, aktivistkinjama Ženske mreže, novinarima, fejsbukom, tviterom, podanicima partija na vlasti… potpisnica ovih redova, zajedno sa zaposlenima u dnevnom boravku za beskućnike uspela je početkom ove zime da pomeri priču – direktor Centra za socijalni rad Novog Sada Nenad Drašković obećao je da će sve učiniti da se nađe neki prostor, od tolikih praznih u ovom gradu!

JP Poslovni prostor, najzad, ali tek danas, u petak pre podne, dan pred najavu minusa, pronalazi prostoriju u zgradi u Njegoševoj ulici broj 3! Čak je, naglo, obavešten i gradonačelnik, te se i njegov kabinet “angažovao”… sve je sređeno, očišćeno, uneseni su i kreveti, napravljen spisak žena koje će biti zbrinute i smeštene… Da bi se u trenutku sve srušilo, kada je gospođa iz obližnje poslastičarnice zapretila da će ona zatvoriti vodu, ako se beskućnice usele u prostor pored njihovog! Zatim biva zaključan i zajednički hodnik, valjda da ga beskućnice ne bi zagadile… Uklučuju se i svesni i savesni stanari, a u odbrambeni zid protiv strašnih, snažnih, ružnih, zlih i nadasve opasnih beskućnica staje i „narodna milicija“!

Kasno popodne u petak, nemajući kud i očito ostavši sam, bez prepodnevnih saradnika (od Poslovnog prostora do gradonačelnika i njegovog Kabineta), direktor Centra za socijalni rad saopštava da se, na žalost, sve stopira, do ponedeljka!

Tako je, do ponedeljka, Novosađani (moji), gradonačelniče (nečiji), radnici Poslovnog prostora, narodna milicijo, komunalna policijo, inspekcijo… Pa, nećemo valjda nešto učiniti, deranžirati se, pomeriti d… raditi za vikend, pogotovo kada su tako male, sasvim sitne i nevažne “stvari” u pitanju! Pa, reč je o nevidljivima, o onima koji ne glasaju, o onima koji nisu ni na kakvom i ni na čijem spisku! Pa, i ako ih sutra i ne bude…

(Autonomija)

“Hladnoća će mnoge beskućnike isterati iz haustora i napuštenih zgrada, gde neće moći više da izdrže, pa očekujemo još ljudi kako zima bude jača. U oktobru smo počeli razgovore s Gradom o nabavci još dva kontejnera za smeštaj beskućnika. Rekli su nam: ako se ukaže potreba, neće biti problema da se kupe. Kontejneri mogu za desetak dana da se nabave i montiraju.”

Na žalost, prethodne rečenice nisu epilog prekjučerašnje drame oko smeštaja sedam beskućnica u Novom Sadu, o čemu su mnogi mediji izveštavali, oslanjajući se na tekst Autonomije. Ovu izjavu je još u decembru 2012. godine za nas portal dao tadašnji pomoćnik direktora Centra za socijalni rad Branko Zelenbaba. Grad je obećanje zaboravio, te se od tada do danas ništa nije promenilo – nije kupljen niti jedan kontejner!

Četvrta je zima, dakle, od kada Novi Sad, drugi po veličini glavni grad u Srbiji na evropskom putu, brine i za svoje sugrađane beskućnike – Uprava za socijalnu zaštitu pronašla je 2009. godine slobodan prostor i otvorila nužni smeštaj za nevoljnike bez krova nad glavom i prihoda. Tada ih je bilo zbrinuto 32. Toliko je, naime, bilo mesta u dva montažna kontejnera, koje je Grad kupio 2010. godine za dva miliona dinara. Cena jednog kontejnera – noćnog skloništa, bila je čak pet puta manja nego što je Grad izdvojio za novogodišnje ukrašavanje Trga slobode i okolnih ulica, kako bi Novosađani osvetljeni i prosvetljeni dočekali 2013. godinu!

Svratište za decu pred gašenjem?

Novosadsko Svratište za decu ulice je pred zatvaranjem, nakon što je glavni finansijer otkazao saradnju. Problem je nastao nakon izmena Zakona o socijalnoj zaštiti kad je država rekla da svratišta moraju da imaju isti status kao i vrtići i škole, te propisala uslove za njihov rad. Tog trenutka donatori više nisu mogli da pomažu, kao što ne pomažu ni druge zvanične socijalne ustanove već se baziraju na novim programima koje vlast još nije prepoznala. Tako je nastao vakuum jer je prestala svaka pomoć i Svratištu preti zatvaranje.
Svratište za decu ulice je u decembru 2013. godine posetio gradonačelnik Miloš Vučević i obećao da će se angažovati ne bi li se našao pravni okvir za opstanak Svratišta.

A te godine, baš pred doček Nove 2013, Zelenbaba je rekao i ovo: “Prošlogodišnja (2011. godina – prim. aut.) evidencija beskućnika novosadskog Prihvatilišta kazuje da beskućnika u Novom Sadu ima 50, a prenoćište može da primi samo 32 čoveka, koliko nam se za sada ljudi i javilo, pa su trenutno svi oni zbrinuti! Bila bi nam potrebna bar još dva kontejnera”.

U ta dva postojeća kontejnera našli su spas od smrzavanja, tada, kao i danas, samo muškarci! Na početku je bilo i žena, ali se – rekli su tada u Centru za socijalni rad – pokazalo nemogućim da pod istim krovom borave i muškarci i žene. Onda je neko smislio genijalno, a vrlo jednostavno i lako rešenje – muškarci su ostali pod krovom, a žene su prepuštene ulici! Tiho i neprimetno. Sve je, dakako, prošlo glatko. Niko se nije bunio! Tada, kao i sada, te žene su u 19 sati, nakon zaključavanja vrata dnevnog svratišta za beskućnike, odlazile nekuda! Ne zna se gde! Navodno, ni tada kao ni sada, nisu se ni javljale više u prenoćište! Nije znano da li nisu dolazili zato što im nije bilo nužno (!), ili zato što su znale da za njih nema mesta u suvom i toplom!

Potrebna topla odeća

Ljudima koji borave u Prihvatilištu i Prenoćištu potrebni su topla odeća, šalovi, kape, naročito obuća, donji veš i tople čarape. Jer, u skloništu mogu i da se, nakon kupanja, brijanja i šišanja, presvuku u čistu odeću, ali odeća koju do presvlačenja nose beskućnici uglavnom nije dva puta upotrebljiva, te je uvek nužna. Svi koji su radi da pomognu, pomoć mogu da donesu u Prihvatilište.

Za one zlonamerne i koji ne shvataju, da objasnimo: ovde, naravno, nije reč o tome zašto muškarci beskućnici imaju gde da spavaju, već je pitanje zašto žene nemaju? Jer, što se tiče odredbi iz važećeg Ustava Republike Srbije, Čl 21, st 2. glasi: “Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.”

Pre dva meseca, negde u novembru prošle godine, saznajemo da je Centar za socijalni rad pronašao prostor za beskućnice u ulici Jovana Subotića. Već su i kreveti nabavljeni iz fundusa Sigurne ženske kuće… A, onda je, odjednom, sve stalo… Skoro potpuno opremljen prostor je zvrjao prazan… Nešto se čekalo, ili je neko to stopirao, ne zna se… U razgovoru sa nadležnima iz Centra, nije se moglo saznati šta se dešava… Nakon toga, početkom ovog meseca počinje pritisak potpisnice ovih redova da se stvar ipak izvede na čistac! Centar kontaktira Poslovni prostor, odakle stiže informacija da je najbolje da se odustane od prostora u Jovana Subotića, a da oni imaju “bolju ideju”! Ta “bolja ideja” bio je prostor u Njegoševoj 3! Direktor Centra Nenad Drašković javlja da se kreveti nameštaju i da će, sva je prilika, beskućnice, nakon četiri godine, u petak (24. januara) spavati pod krovom! Sve se, potom, opet, obrušava vrtoglavom brzinom u lošem pravcu – saznajemo da “izvesna gospođa” iz poslastičarnice “Stela”, koja se naslanja na prostor za beskućnike, preti zatvaranjem vode, ukoliko se žene pojave na spavanju! Potom sledi zaključavanje vrata zajedničkog hodnika, kako beskućnice ne bi mogle da prođu i dođu do za to namenje im prostorije i svojih kreveta! Neko u hipu organizuje i stanare te zgrade u Njegoševoj 3… Građanska svest vrlo brzo, kao retko kada u Novom Sadu, inicira građanski protest protiv smeštaja beskućnica! Obaveštava se i policija, koja ne časi časa i hitno izlazi na lice mesta!

Napolje sa lečenima od psihoze!

Ima među nama ljudi, Novosađana, kojima, kako kažu, ne smetaju Romi, beskućnici, lečeni zavisnici, ljudi druge rase, druge nacionalnosti… ali samo deklarativno i na daljinu. Kada su ovi »drugačiji« u njihovoj neposrednoj bizini, stav se drastično menja!
Kada je pre pet godina Klinika za psihijatriju osnovala ULOP, Udruženje lečenih od psihoze, Grad je iznajmio kuću u Ulici Olge Petrov. Stanari te ulice nisu mirovali dok ih nisu oterali… Ulica je, inače, naseljenja ljudima različitih nacionalnosti, godišta, pola, socijalnog stanja…
Pojedinima, na primer, jako smeta što su Prihvatilište i Prenoćište smešteni blizu njihovih domova! U blizini Centra za socijalni rad, jedan komšija , pravnik po zanimanju, zahtevao da se hitno ugase reflektori koji stoje na ulazu u Prenoćište! Smeta mu u stanu jaka svetlost sa ulice!

U međuvremenu, Grad se, tog dana, u januaru 2014. godine, tačnije u petak popodne, naglo uključuje u rešavanje ovog užasa, ove neljudskosti i sramote, ovog rezultata nemara, nebrige i ignorancije – sadašnjem direktoru Centra za socijalni rad Nenadu Draškoviću obećava svaku podršku i pomoć, a stvar, kako je rečeno, prelazi u ruke Kabineta gradonačelnika!

Ali, avaj, policija i pored angažovanja Kabineta gradonačelnika, ne izlazi da brani odluku Javnog preduzeća „Poslovni prostor“ da omogući ulazak beskućnika u date im prostorije, kao i da “zaštiti” njihov dogovor sa drugim javnim gradskim preduzećem, Centrom za socijalni rad, već da podrži i zaštiti stanare da ne puste da se odluka Grada i dva javna preduzeća ispoštuje!

Postavlja se pitanje nije li Poslovni prostor nemarno, ofrlje i na brzinu procenio da bi baš ta “sporna” lokacija bila najbolja za beskućnice! Ili je, možda, sasvim nešto drugo po sredi? Kako to da Grad, Kabinet gradonačelnika, dva javna preduzeća i „narodna milicija“ nisu usaglasili stavove i poteze! Ko tu koga sluša, ko tu kome naređuje, ko tu ne govori istinu o svom angažmanu i potezima!

I naposletku, nije li ova novosadska priča slična onoj nedavnoj s azilantima, kojima su “građani” Srbije presekli put za dopremanje vode i hrane, pa je vlast reagovala tako što je poslušala razjarene “građane” i premestila azilante u drugi grad?

Ili je, možda “rešenje” da i Novi Sad, poučen primerom o nesrećnim azilantima, nađe neko drugo mesto, neki drugi grad da smesti sedam svojih građanki?

Adrese

Svratište za decu se nalazi na Bulevaru oslobođenja 28.
Centar za socijalni rad nalazi se u Ulici Zmaj Ognjena Vuka 13 -17.
Na istoj adresi, pored zgrade Centra, nalaze se i dva kontejnera za noćni boravak beskućnika, muškaraca. U Prenoćište može da se dođe u 19 sati i tamo boravi do 7 sati ujutro (i žene i muškarci)!
Dnevno prihvatilište se nalazi na adresi Bulevar kralja Petra I 28 c. Do njega se može stići i sa Bulevara oslobođenja, ulazi se nakon zgrade Univereksporta, pa kod apoteke, na levo.
Mole se Novosađani da u hitnim slučajevima, kada ocene da je nekom beskućniku ovakva vrsta pomoći neophodna, pozovu Hitnu pomoć ili Centar za socijalni rad kao i njihova prihvatilišta ili da na ove adrese upute ljude za koje misle da im je pomoć nužna.
Centar za socijalni rad: 421 – 166
Prihvatilište Centra: 452-497
Prihvatilište sa dnevnm boravkom: 444 – 936
Prihvatna stanica u Futogu: 895 – 760
Svratište za decu: 533– 232

(Autonomija)

Novosadske beskućnice od večeras više neće spavati na ulici! Posle nekoliko dana ozbiljnih, organizovanih i velikih pritisaka građana i medija Centar za socijalni rad i Poslovni prostor i gradska uprava najzad su pristali da se ozbiljnije angažuju i pronađu prostor za noćni smeštaj ovih nevoljnica, saznaje “Autonomija”.

Čekamo potvrdu ove informacije i zvanično saopštenje gradonačelnika Miloša Vučevića o tome na kojoj adresi je od danas organizovan smeštaj beskućnica. Kako saznajemo, to nije prostor u Njegoševoj ulici 3, jer su stanari te zgrade, predvođeni advokaticom Hasidom Tafilović, odbili da u svoj košiluk prime beskućnice, iako ne polažu pravo na prostor predviđen za sklonište.

Grad je, kako nezvanično saznajemo, odustao od objekta kojim raspolaže u Njegoševoj 3, najverovatnije zbog toga što je biznismen Dragan Amidžić u familijarnim odnosima sa porodicom Tafilović. Amidžić se nezvanično pominje kao neko vrlo blizak sa vrhom Srpske napredne stranke.

Branislava Opranović (Autonomija)

Novosadske beskućnice će noćas, kao i sledećih noći tokom ove zime, moći da prespavaju u prostoru u Ulici Gajeva 2 – saopšteno je danas popodne iz kabineta gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, nakon nekoliko dana pritiska javnosti i medija da i žene beskućnice, kao i muškarci beskućnici, dobiju krov nad glavom tokom noći. Iz gradonačelnikovog kabineta se saopštava da su, na njegovu inicijativu, Centar za socijalni rad i JP Poslovni prostor potpisali danas ugovor, kojim je obezbeđeno korićenje prostora u Gajevoj.

Žene će na tu adresu biti upućivane sa spiska koji sačinjavaju zaposleni u dnevnoj prihvatnoj stanici za beskućnike u Kralja Petra. U prostoru u Gajevoj ulici beskućnice će moći da borave od 19 sati do sedam sati ujutro sledećeg dana. Tokom noći, prostor će čuvati jedan radnik Centra Za socijalni rad.

U isto vreme, Grad saopštava da je potpisan i ugovor o korišćenju objekta u Temerinskoj 6, u kome će, nakon adaptacije, beskućnice boraviti posle ove zime, čime će se, sva je prilika, trajno rešiti nevolja s nedostatkom prostora za noćni smeštaj beskućnica u Novom Sadu… Trenutno se izrađuje projekat za opremanje i privođenje nameni, jer je enterijer u jako lošem stanju.

Vučevićev kabinet takođe saopštava da je prostor u Gajevoj mnogo uslovniji nego onaj u Njegoševoj, prvobitno namenjen za prenoćište beskućnica.

Adrese

Centar za socijalni rad nalazi se u Ulici Zmaj Ognjena Vuka 13 -17.
Na istoj adresi, pored zgrade Centra, nalaze se i dva kontejnera za noćni boravak beskućnika, muškaraca. U Prenoćište može da se dođe u 19 sati i tamo boravi do 7 sati ujutro (i žene i muškarci)!
Dnevno prihvatilište se nalazi na adresi Bulevar kralja Petra I 28 c. Do njega se može stići i sa Bulevara oslobođenja, ulazi se nakon zgrade Univereksporta, pa kod apoteke, na levo.
Mole se Novosađani da u hitnim slučajevima, kada ocene da je nekom beskućniku ovakva vrsta pomoći neophodna, pozovu Hitnu pomoć ili Centar za socijalni rad kao i njihova prihvatilišta ili da na ove adrese upute ljude za koje misle da im je pomoć nužna.

A, kako je javnost mogla da se uveri, od smeštaja u Njegoševoj 3 odustalo se jer su stanari te zgrade, predvođeni advokaticom Hasidom Tafilović, odbili da u svoj komšiluk prime beskućnice, iako ne polažu pravo na prostor predviđen za sklonište.

Pretpostavlja se da se od objekta kojim Grad raspolaže u Njegoševoj 3, odustalo zbog toga što je biznismen Dragan Amidžić u familijarnim odnosima sa porodicom Tafilović. Amidžić se nezvanično pominje kao neko vrlo blizak sa vrhom Srpske napredne stranke.

Branislava Opranović (Autonomija)

Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Udruženja BH novinari sprovode zajednički projekat “Živeti zajedno”, koji se bavi temama rata na prostorima bivše Jugoslavije kroz pozitivne ljudske priče, koje pokazuju da je i posle svega moguće živeti zajedno. U sklopu projekta biće urađeno pet dokumentarnih filmova i 10 tekstova, koje ćemo objaviti tokom letnjih meseci , kao medijski partner u Srbiji. U ovom broju donosimo priču o novinarima koji su sačuvali obraz profesije u vremenima ratnohuskačke propagande u Vojvodini

Piše: Branislava Opranović (Novi Sad) 

Kada se nakon ratova hladno svode računi, žrtvama se posvećuje manji deo istorijske čitanke nego vinovnicima rata i ubicama. Tako je i nakon gotovo tri decenije od završetka krvoprolića na prostoru nekadašnje Jugoslavije: dok se otkrivaju nove i nove jame s leševima još neidentifikovanih žrtava, još uvek se pomnije prati sudbina zločinaca, a njihova imena lakše pamte. Još manji deo kolektivnog pamćenja pripada onoj manjini koja se na različite načine suprotstavljala mržnji, progonima, ubijanju…

A na kraju, sasvim pri dnu skale, jesu novinari, koji, neretko rizikujući živote i egzistenciju, nisu prihvatili u svakom ratu značajnu im predviđenu i poverenu propagandističku ulogu, često, za “patriotske snage”, “veliku i važnu” koliko i ubijanje na frontu. A takvih novinara, o kojima je u ovom tekstu reč, i te kako je bilo u jugoslovenskoj klanici.

Sve je počelo “jogurt revolucijom”, odnosno ustavnim pučem u kojem je srušena do tada široka autonomija Vojvodine, 1988. godine, čime je otvoren prostor za raspad Jugoslavije. Odmah nakon toga posmenjivani su glavni i drugi urednici i mnogi novinari Televizije i Radio Novog Sada, listova Dnevnik i Mađar so (Magyar Szo). Miloševićeva garnitura je dovela svoje ljude, u većini slučajeva loše zanatlije, poltrone koji su se, pod plaštom lažnog patriotizma, ponudili da budu izvršioci Miloševićeve političke volje.

Nije mnogo prošlo do zveckanja oružjem, prevrnulo se, činilo se preko noći, toplo jugoslovensko more, pretnje ratom su postajale sve glasnije, a sukob je bio sve izvesniji. Tami rata prethodili su medijski mrak i beščašće. U jugoslovenskim medijima besneo je govor mržnje i pujdao ljude jedne na druge. U krajnjem efektu, ishod medijskih pokliča bio je ravan ispaljenim mecima. Pravi rat na frontu zapravo je počeo medijskim ratom.

NDNV kao odgovor na ratnohuškačku propagandu

Početkom devedesetih ređaju se, potom, u narednih pet godina, i otvaraju sve prljavijii i krvaviji frontovi širom zemlje, osim u Srbiji, koja, po rečima “velikog vođe” Slobodana, zapravo tada nije ratovala. Limeni sanduci s poginulim mladićima u njima vraćali su se tih frontova u Vojvodinu i Srbiju, ali nekima, na žalost, nisu bili dovoljan dokaz za rat.

Protiv načina pisanja, koji je za postulat imao neprofesionalnost, govor mržnje i huškanje na rat, u Vojvodini su se prvi pobunili novinari Televizije Novi Sad, potom Dnevnika i Mađar soa, Pančevca, Kikindskih, mnogih manjih, ali ne i manje značajnijih radio i TV stanica, kao i mnogih drugih listova na manjinskim jezicima poput Het napa, Naploa…

“Početkom devedesetih pobunili smo se protiv takve režimske prakse postavljanja čelnih ljudi i sve neprofesionalnijeg rada na Televiziji Novi Sad. Uspeli smo da se organizujemo, sproveli smo neposredne izbore na kojima su glasali svi zaposleni. I tada su kolege među sobom izabrale najbolju garnituru novinara, koji su započeli jednu do tada nikada ponovljenu slobodu novosadske televizije”, priča Miodrag Mile Isakov, tadašnji novinar, koji je potom imao i političku, a posle pada Miloševića i ambasadorsku karijeru.

Televizija Novi Sad radila je tako po pravilima novinarskog zanata godinu dana, samostalno vodeći program bez upliva vlasti. Ta televizija bila je širom Jugoslavije s respektom posmatrana kao pravi primer medijske slobode, u ratno propagandno vreme, za koju su se novinari sami izborili. Režim je bio zatečen, bili su u neverici, nisu sasvim shvatali šta im se dešava, ali se vlast ubrzo konsolidovala i uspostavila kontrolu nad medijima, a o medijskim slobodama i profesionalnom radu nije moglo biti ni reči. Novinari su ostali bez vazduha, pritisci su svakodnevno rasli…

Udruženje novinara Vojvodine zakazalo je Skupštinu na kojoj su imali nameru da posmenjuju celo rukovodstvo i da za počasnog člana imenuju Mihalja Kertesa, čuvenog prvoborca “jogurt revolucije”, Miloševićevog operativca od visokog poverenja, kadrovika vojvođanskih medija, poznatog po rečenici: “Ako se ja kao Mađar ne bojim Srba…”

“Bio sam na toj sednici i znao sam da će se to direktno odraziti i na našu televiziju. Na parčetu papira sam napisao inicijativu za formiranje jednog nezavisnog društva novinara i pustio taj papir da ide u krug. Kad se papir vratio, na njemu su stajali potpisi gotovo svih prisutnih u sali, koji su time dali saglasnost za formiranje nove, nezavisne novinarske organizacije. Ustao sam i saopštio onima koji su vodili sednicu da je to osnivački skup Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) i da se oni premeste u drugu, manju salu, jer će im biti više nego dovoljna”, kaže Isakov.

Medijska slika Vojvodine bila je uzdrmana: inicijativa za osnivanje NDNV poslata je u Radio Novi Sad, Dnevnik, Mađar so kao i u lokalne medije širom Vojvodine. Još tog istog dana inicijativu je potpisalo 300 novinara! Osnivačka skupština održana je u januaru 1990. godine u velikoj sali Srpskog narodnog pozorišta, a novom udruženju samo tog dana je pristupilo 427 vojvođanskih novinara! Bilo je to prva nezavisna novinarska organizacija u celoj Jugoslaviji i prvo nezavisno društvo novinara u jednopartijskoj državi u kojoj se spremao rat. Bila je to opasna politička jeres i velika hrabrost. Nije slučajno što je tako prva nevladina organizacija i prva nezavisna novinarska organizacija osnovana u Vojvodini, jer su Vojvodina, pa tako i njeni novinari, bili prvi na udaru svakovrsnog terora režima i njegove užasne pretnje ratom.

Prozor i Nezavisni

Korice knjige o Prozoru, autora Jana Brize, u izdanju NDNV-a; Foto: Branislav Lučić

NDNV, kao baza i matica vojvođanskog novinarskog otpora ratu, bilo je i sedište demokratskog jezgra Novog Sada. U njegovim prostorijama u Zmaj Jovinoj ulici 4, nisu se okupljali samo otpušteni i “obeleženi” novinari i fotoreporteri iz Mađar soa, Dnevnika, RTV Novi Sad, već su skromne prostorije s pogledom na centar glavnog grada Vojvodine, ispunjavali svakodnevno književnici, pesnici, advokati, profesori, lekari, glumci, opoziconi političari, studenti, svi viđeniji ljudi Grada. Prozori prostorija NDNV postali su za Novosađane i bukvalno jedini prozor u istinu. Čim je počeo rat u Hrvatskoj, svakodnevno, uveče u pola osam, u vreme početka zloglasnog TV Dnevnika emitovanog na RTS-u, članovi NDNV-a “emitovali” su svoju informativnu emisiju uživo. Nazvali su je “Prozor”. Sa “Prozora” su saopštavali sve ono što građani nikada nisu mogli da čuju u emisijama na državnim televizijama i radio stanicama, niti da pročitaju u režimskim novinama. Objašnjavali su ljudima da ne veruju, ne gledaju, ne slušaju i ne čitaju prevare koje im preko medija servira vlast. Umesto toga, NDNV je donosio necenzurisane vesti i saopštavao strašne podatke i događaje sa fronta iz svih delova osakaćene Jugoslavije.
Gosti “Prozora” bili su ljudi koji su bili spremni da bez zazora i straha govore o strahotama rata, građani koji su odbili da budu mobilisani, roditelji dece prisilno odvedene na ratište, vojnici s fronta i mnogi drugi koji su drugačiji mislili o suludoj ideji “velike Srbije”. Šačica ljudi, slušalaca ili slučajnih prolaznika s početka akcije “Prozor”, među kojima je prvih dana bilo najviše policajaca u civilu, brzo je narasla u masu od nekoliko hiljada ljudi. Više od mesec dana trajala su ova okupljanja, a novinari NDNV-a radili su to volonterski.
“Prozor” se ubrzo pretvorio u Nezavisni, vojvođanski građanski list, nedeljnik NDNV-a, u kome su uredno analizirani i argumentovano i veoma oštro napadani potezi režima. Nekada nedeljnik a nekada dvonedeljnik, Nezavisni se žestoko protivio svim ratnim operacijama u kojima Srbija navodno nije učestvovala. Novinari su neumorno, trpeći velike pritiske policije, danima i noćima sklapali novine, u kojima je pisalo kako to zapravo izgleda kad “Srbija nije u ratu”, a iza tih ratnih dejstava ostaju stotine hiljada poginulih, raseljenih i izbeglih ljudi. Novinari su sami prodavali list uglavnom u Novom Sadu, ali su uspevali da ga doture i u Suboticu, Zrenjanin, Kikindu, Pančevo, Adu, Bečej, Sombor… Ono što su novinari Nezavisnog pisali bilo je veliko zrno razuma i građanske neposlušnosti, mnogo je značilo ljudima, građanskoj, antiratnoj Vojvodini. U isto vreme, mnogima su stvari postale jasne, na žalost tek nakon mnogo godina. Izlaženje “Nezavisnog”, čiji je tiraž bio zavidnih 5.000 primeraka, vrlo često je bilo dovođeno u pitanje zbog velike besparice. Novinari su mesecima radili besplatno, nedostajalo je hartije za štampanje, vlast je na svaki način gledala da spreči izlaženje lista. Veliku pomoć NDNV-a tada je pružilo Međunarodno udruženje novinara, kao i Mirovni pokret iz Đenove, koji je poslao nešto novca i pun kamion robe, konzervisanu hranu, koja je podeljena socijalno ugroženim kolegama, a time su se u prostorijama NDNV hranili i mnogi koji su se tu skrivali od mobilizacije, a kasnije i studenti iz antimiloševićevog pokreta Otpor.

Pet meseci nakon osnivanja NDNV, koje je bolo oči režimu, u julu 1990. godine dogodio se uvodni inicident, koji je prethodio prvo smenjivanju novinara televizije Novi Sad, a nakon toga i sklanjanju “neposlušnih” novinara Dnevnika, Mađar soa, kao i mnogih nezavisnih intelektualaca, saradnika medija sa manjinskim jezičkim izrazom.

Urednice Televizije Novi Sad Doda Tot i Biljana Vorkapić smatrale su da u Dnevniku Jugoslovenske radio televizije, koji je iz novosadskog studija toga dana emitovan u celoj Jugoslaviji, na prvom mestu tog 4. jula ne treba da se nađe proslava Takovskog ustanka kojoj je prisustvovao i Slobodan Milošević, već vest da se u Sloveniji održavaju prvi višestranački izbori. Po mišljenju političara, to je bila profesionalna greška urednica “nepatriotkinja”. Usledila je hajka, proganjanja, pretnje i na kraju – otkazi. TV Novi Sad počela je, nakon toga, sa preostalim, režimu poslušnim novinarima, da ispisuje najsramnije stranice ratnohuškaškog novinarstva.

List Dnevnik: hronika časti i beščašća

Kako je vreme prolazilo, a ratne godine se zahuktavale, tako je velika većina medija postajala sve agresivnija i strašnija – bljuvali su propagandne urlike i bili saučesnici u stradanju stotine hiljada ljudi u mržnjom zadojenoj, rasparčanoj nekadašnjoj zajedničkoj državi Jugoslaviji.

Rat olovnim slovima trajao je i na stranicama Dnevnika, tada a i danas jedinog dnevnog lista na srpskom jeziku u Vojvodini. Pred katolički Božić 1992. godine, na prvoj stranici ovih novina objavljen je naslov “Vukovar gori kao božićna jelka!” U Dnevniku, čiji su novinari u tom trenutku bili najbrojniji članovi NDNV-a, svakodnevno je trajala borba profesije protiv diktata režima Slobodana Miloševića, koji su se odvijali pod medijskim sloganima “proteraj, ubij, zakolji…”

“Pobuna u Dnevniku počela je u maju 1993, u godini koja je po mnogo zala ostala zapamćena u istoriji naroda Jugoslavije i njihovih medija”, priča novinar i nekadašnji glavni urednik tog lista Petar Petrović . “U Dnevniku, kao i u drugim medijima, sve se to ukrstilo, a teška ekonomska situacija i rat doveli su do sve glasnijeg nezadovoljstva zaposlenih. Dok su plate u to vreme bile dve nemačke marke, država je za dotaciju dugovala listu 44 milijarde dinara. Istu sudbinu delili su grafički radnici štamparije i novinari i fotoreporteri lista Dnevnik, među kojima je ključalo nezadovoljstvo uređivačkom politikom. U novinama se praktikovao govor mržnje u svom pravom, izvornom obliku. Za vreme rata sa Slovenijom je počeo, zahuktao se kad je Srbija zaratila sa Hrvatskom, a ponajgore je postalo za vreme rata u Bosni. Na svoju novinarsku sreću, a ljudsku nesreću, bio sam izveštač i video kako ti ratovi izgledaju. Dnevnikovo tadašnje rukovodstvo je bez zazora održavalo politiku ratničke Srbije i šešeljevske vriske i pozive na ubijanje, nemušta pravdanja JNA da oni samo čuvaju spoljne granice… To je bilo potpuno uklapanje u tadašnji ‘medijski’ mejnstrim”, kaže Petrović.

Štrajk u Dnevniku 1993. godine

Na čelu Dnevnika se tada našao izvesni Dragan Radević, provereni kadar Miloševićeve SPS, koji je podsticao neprofesionalnost i govor mržnje, a izvesni, njemu naklonjeni novinari, kao da su se nadmetali ko će težu kvalifikaciju da izmisli ili prenese. U Radevićevo vreme se svakodnevno “uterivala disciplina” urlanjem, ponižavanjem, vređanjem, svakodnevnim kaznama, a svako ko je i malo mislio svojom glavom i govorio o besmislu rata kažnjavan je za “neposlušnost”, proglašavan je narodnim neprijateljem, ustašom, balijom, stranim plaćenikom… Cenzurisani su svi “nepodobni” tekstovi, pa čak i posmrtni oglasi kojih je bilo sve više: u oglasno odeljenje stiglo je naređenje da se ne smeju objavljivati čitulje u kojima stoji da je pokojnik poginuo na frontu.

“Jedan od prvih Radevićevih poteza bila je zabrana unošenja u zgradu i čitanja lista Borba, koji je bio primer profesionalnog novinarstva u ta vremena. Mnogi su se dovijali tako što su Dnevnik stavljali spolja, a iznutra je bila Borba uvijena u Dnevnik. Mene je zatekao da je čitam ‘slobodno’, bez kamuflaže, počeo je da urla i da mi preti da ću snositi posledice! Skočila sam, uhvatila ga za revere i i izgurala ga na hodnik! Počeo je da zapomaže, da zove obezbeđenje, toliko se uplašio da se sa šestog sprata sjurio pešice”, priča dugogodišnja novinarka Dnevnika Nada Makismović.

Hajka na nedeljnik Stav

Hajka na Stav, politički magazin, nedeljnik kuće Dnevnik i njegove novinare trajala je više od dve godine. Tokom ratnih godina vrlo otvoreno se primenjivala cenzura: glavni urednik je morao pre svakog broja da cenzorima prijavljuje teme, a posebno autore tekstova. Sa montaže, a o tome svedoče radnici Dnevnikove štamparije, tekstovi su prvo nošeni na čitanje, a onda, neretko i izbacivani iz lista. Tokom 1990. i 1991. godine, Stav je bio jedan od najcitiranijih i u drugim novinama najprenošenijih listova, što je smetalo onima koji se nekompetentnošću i brutalnošću obračunavaju s onima koji drugačije misle. Konačno, 15. februara Dragan Radević i Vuko Begenišić, pod čijom je vlašću ugašeno 17 Dnevnikovih izdanja, donose odluku o ukidanju Stava. Odluka je bila privremena, ali se neograničeno produžila.

To je bilo vreme kada je gost urednika lista Poljoprivrednik, koji je deo medijske kuće Dnevnik, Obrada Lučića i Mirjane Til bio niko drugi do – Vojislav Šešelj. Na poklon je dobio tortu i kozačku sablju, kao zahvalnicu za sve to je učinio za Srbiju i srpstvo. Šešelju je oružje predstavljeno kao prava sablja, a kupljena je na novosadskoj Najlon pijaci nova, plehana, kojom je vođa radikala u hodniku u zgradi Dnevnika zamahivao i pokazivao kako treba saseći neprijatelja!

“Ambijent je bio povoljan za svaku vrstu protesta: novinari su zahtevali da se prekine sa takvom uređivačkom politikom i dobar deo redakcije Dnevnika se odazvao pozivu članova NDNV (koji je bio jak u Dnevniku, i imao stotinak članova) da se stupi u štrajk i obustavi izlaženje lista. I sama najava štrajka izazvala je bes i odmazdu vrhuške. Međutim, kako je velika većina zaposlenih u kući Dnevnik, od ukupno 1.700 ljudi, pritisnuta materijalnom bedom bila za štrajk, uspeli smo, ujedinjeni sa našim kolegama grafičkim radnicima, da zaustavimo izlaženje lista! Štrajk je počeo u petak 21. maja 1993, a u subotu se Dnevnik, po prvi put u svojoj istoriji, od kada je osnovan 1943. godine, nije našao pred čitaocima”, priča Petar Petrović.

Usledila su pismena obaveštenja o otkazima, a članovima Štrajkačkog odbora bio je zabranjen ulazak u zgradu Dnevnika. Zabrane su kratko trajale, bila je to dobro organizovana pobuna, a novinari, fotoreporteri i radnici štamparije su uspeli sve da preuzmu u svoje ruke i potpuno kontrolišu pravljenje i izlaženje lista. Osujećeni su mnogi pokušaji pripreme i štampanja lista. Štampariji Forum nuđene su velike pare da štampa Dnevnik, ali su se kolege, novinarska i grafička branša, solidarisali i niko se nije odazvao pozivu da bude štrajkbreher. U narednih 45 dana, koliko je trajao štrajk, svakodnevno je izlazio Štrajkački Dnevnik, svojevrsni bilten časnih dana istorije ovog lista. Podržavali su ih i intelektualci poput Aleksandra Tišme, Tibora Varadija, Lasla Vegela, Aleksandra Lučića, Dušana Popova… Nije bilo važnijeg novinarskog imena, uz kolege fotoreportere, koji nisu učestvovali i podržavali štrajk u Dnevniku.

Štrajkački Dnevnik

Štrajk u Dnevniku je neslavno završen, veselim obećanjem pokrajinske vlade i ministarstva za informisanje da će sve biti drugačije… Umesto toga, dovedeni su podobni direktor i glavni urednik. Za direktora je doveden Milenko Šakotić, koji je do tada radio u fabričkoj štampi, sa zadatkom da otpušta glavne štrajkače. Gotovo sve ih je poslao na takozvani prinudni odmor, a dvoje novinara je dalo otkaz. Nakon toga, sa preostalim poslušnicima režima, počela je najmračnija Dnevnikova era, koji je tokom jugoslovenskih ratova, zajedno sa RTV Novi Sad, bio perjanica ratnohuškačkog novinarstva.

“Štrajk je slomljen, optužili su nas za izdajnike i otpustili. Tužili smo ih i – naravno – izgubili smo provostepeni sud. Žalili smo se, i na drugostepenom sudu se, za to represivno vreme proganjanja i uništavanja neistomišljenika, kada su i sudovi radili po diktatu režima, desilo čudo. Sudija, koji se zvao Slobodan Milošević (!), doneo je presudu da moraju da nas vrate na posao! Dobili smo odštetu i unazad nam je ubeležen radni staž. To je bio nesvakidašnje hrabar gest. Divim mu se i zahvaljujem što je zbog nas stavio glavu u torbu”, seća se Nada Maksimović.

Nacionalne manjine protiv rata

Paralelno sa protestima novinara u redakcijama na srpskom jeziku, trajala je borba novinara u medijima na jezicima nacionalnih manjina, koji su delili sudbinu takozvanih većinskih medija. Posebno su se isticali novinari medija na mađarskom jeziku i slobodni inetelektualci koji su sarađivali sa dnevnim listom Mađar so, subotičkim nedeljnikom Het nap i novosadskim listom Čaladi ker, te sa RTV Novi Sad. U ovim medijima neki novinari su mogli da iskažu svoje opoziciono mišljenje, a da u isto vreme zadrže kakvu-takvu egzistenciju i da – osim kažnjavanja, suspenzija i oduzimanja od bednih plata – ne trpe represije druge vrste. Novinari Mađar soa nisu se libili da nekoliko puta obustavljaju rad, što je kvarilo sliku srbijanskog režima u svetu.

U političkom nedeljniku Naplo radili su najbolji novinari i pisci mađarskog jezičkog izraza u Vojvodini i vrhunski intelektualci, kao što su Gabor Bodiš, Arpad Nemet, Laslo Vegel, Oto Tolnai, Karolj Keseg i drugi. Nedeljnik je bio izrazito kritičan i opozicioni, pisao je i prenosio mišljenja koja se nisu mogla pročitati u “zvaničnim” medijima.

U to olovno vreme poseban procvat je, kada je reč o medijima na mađarskom jeziku, doživela satira. Pojavio se Radio Telep, osnovali su ga mladi ljudi, novinari i inetektualci, koji su emitovali kabare na dnevnopolitičke teme, otvoreno se šegačeći sa Miloševićem, Šešeljom, Radomanom Božovićem… Ti satirični tekstovi u formi kabarea nisu mogli da prodru u državne medije, ali su zato uživo izvođeni širom Vojvodine!

“Iako za režim Slobodana Miloševića nije bilo karakteristično logično razmišljanje, ipak su shvatili da bi sebi načinili veću štetu ako bi nad novinarima ovih medija primenili silu, nego ako ih puste da slobodno misle i rade”, smatra tadašnji novinar i urednik Radio Novog Sada u redakciji na mađarskom jeziku, prevodilac Arpad Vicko. Prema njegovim rečima, vlast je pre svega radila na institucionalnom slabljenju tih medija. Mađar sou su oduzeli novac, a Radiju Novi Sad frekvencije. Uzet im je srednjetalasni opseg, koji je dopirao do Budimpešte i Ukrajine, demontirali su ga i odneli “tamo gde je bilo potrebnije”. Radiju na mađarskom su oduzeli ultrakratke talase, isparcelisali ih i podelili sa ostalim manjinskim medijima.

“Domovina te zove…”

“Dalekosežne posledice i po novinare imao je početak stvarnog rata na frontu, kada je počela mobilizacija. Sa 102 saradnika, koliko je imao Radio Novi Sad na mađarskom jeziku, za vreme mobilizacije smo izgubili skoro polovinu. Oni su preko noći dobili pozive za mobilizacju. Bila su to ona ‘fina pisma’, koja su počinjala rečenicom “Domovina te zove…”, seća se Arpad Vicko i dodaje da su tada mnogi mladi ljudi, među kojima novinari i književnici u naponu snage, napustili zemlju. Režim je na to, razume se, blagonaklono gledao, odgovaralo im je da ostane što manje mislećih i protiv rata opredeljenih. Iz Dnevnikove štamparije više od sto radnika grafičkog sektora provelo je na ratištu 7.134 dana, dakle više od 20 godina. O rukovodiocima kuće Dnevnik nije bilo sličnih podataka…

Ali, bez obzira na sve, uticaj hrabrog rada novinara i nezavisnih intelektualaca, saradnika mnogih medija na mađarskom jeziku, video se po tome što su Mađari i Vojvodini bili izrazito antiratno nastrojeni, kao i po rezultatima izbora. U mestima koja su naseljena pretežno mađarskim življem, opozicioni građanski kandidati uvek su pobeđivali: Ivan Đurić dobio je tako čak 90 odsto glasova!

Pančevac i Kikindske uprkos ratnom ludilu

Sličan uticaj na sugrađane imali su pojedini časni lokalni mediji, poput nedeljnika Pančevac, lista koji ima veoma dugu tradiciju, od 1869. godine. Kada je Šešelj 1992. godine urlao da Hrvatima i Mađarima, građanima Srbije, treba dati sendvič i sok, te ih strpati u autobuse i poslati put Hrvatske i Mađarske, glavni trg u Pančevu proglašen je “prvim getom u Srbiji”. Ovakve i slične akcije organizovali su pripadnici pančevačkog Pokreta za mir, među kojima je bilo mnogo novinara i saradnika nedeljnika Pančevac, na čijim stranicama su se, uprkos pretnjama vlasti, objavljivala sva antiratna i antirežimska dešavanja u ovom gradu.

Pokret za mir Pančevo

“Na tim protestima smo izrazili spremnost da, zajedno sa našim sugrađanima, Mađarima i Hrvatima, ukoliko se Šešeljeva pretnja ostvari i zaista dođe do te vrste etničkog čišćenja, ili ‘humanog preseljenja’, kako je tada govorio ‘otac nacije’ Dobrica Ćosić, krenemo istim autobusima”, priča Nenad Živković, novinar, mirovni aktivista, u to vreme stalni saradnik Pančevca. “Građani su mogli da biraju hoće li sedeti i ćutati i sopstvenu sudbinu prepustiti u ruke ljudima koji prema našim životima nemaju dobre namere, ili se prikloniti onima koji imaju soli iza ušiju i časti u srcu, i zato dižu glas protiv ratne histerije. Naravno, lepili su nam etikete i nazivali nas petokolonašima, domaćim izdajnicima… Međutim, brzo smo osvojili prostor u novinama, gde smo pisali o aktivnostima Pokreta za mir, ali i o tome šta rade naše kolege u drugim delovima bivše Jugoslavije. Hteli smo da pokažemo da i sa druge strane ima mnogo ljudi koji ne žele rat i suprotstavljaju mu se. Pisali smo o mobilisanim Pančevcima, kao i o tome da je prvih dana strašnog rata stiglo u Pančevo 40 limenih sanduka s poginulim mladićama sa frontova rata u kome ‘Srbija nije učestvovala'”, priseća se Živković i dodaje da među najvažnijim rubrikama smatra onu koja je objašnjavala građanima koje su pravne mogućnosti, kao i načini izbegavanja odlaska na front i prisilne mobilizacije.

Pozivi na antiratne akcije, kritike fašisoidne politike Miloševića i njegovih saradnika, solidarisanje sa progonjenim sugrađanima nesrpske nacionalnosti, mogle su se, za razliku od režimskih medija, pročitati i na stranicama lokalnog nedeljnika Kikindske.

Te novine, na srpskom i na mađarskom jeziku, bile su izrazito građanske orijentacije i veliki trn u oku Miloševićevom režimu i svom zlu koje su indukovali šešeljevci i njima bliski ideološki istomišljenici. Krajem devedesetih godina, osnivač i glavni urednik Željko Bodrožić više puta je kažnjavan, naročito u vreme sprovođenja drakonskog Zakona o informisanju 1998. i 1999. godine, kada je na čelu Ministarstva informisanja Srbije bio sadašnji predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić. Kikindske su tada bile najkažnjavaniji medij u Srbiji, a Bodrožić najkažnjavaniji novinar u državi, zbog nepristajanja na pokušaje cenzure i javno izrečenih stavova o lokalnim Miloševićevim gaulajterima, poput kikindskog i pokrajinskog “higijeničara” Rajka Popovića. Zbog toga je Bodrožić neprestano bio na korak do zatvora, a njegove novine na korak do gašenja.

Svi naši sagovornici slažu se u jednom: i danas bi, pogotovo u medijima u Vojvodini bilo i te kako mnogo razloga za reagovanje, štrajkove, pobune… Ali, na žalost, tog naboja, ne samo u medijima, već i u čitavom građanskom društvu – nema! Oni smatraju da je malo verovatno u današnjem trenutku, gotovo nemoguće, dosegnuti kritičnu masu koja je postojala devedesetih godina i koja je bujala sve do 2000. godine. Danas za to očigledno nema dovoljno energije.

(Tekst je nastao kao deo projekta „Living Together“, koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i BH novinari, a koji je finansiran sredstvima Medijskog fonda „Jačanje medijske slobode u Srbiji“ Evropske unije, Delegacija Evropske unije u Srbiji. Sadržaj priloga je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.)

Ko se setio i ko je odlučio da pevačica Svetlana Ceca Ražnatović 13. januara, po drugi put za manje od godinu, zapeva u Novom Sadu – jedno je od pitanja postavljeno ovih dana na društvenim mrežama, zakrčenim protestima zbog tog koncerta. Ima sijaset razloga zbog kojih je onima koji su na vlasti u glavnom gradu Vojvodine nije bilo teško da se sete da bi bilo idealno da s Cecom počne nova godina po julijanskom kalendaru.

Evo samo nekih od mogućih razloga zašto oni žele, a Novosađani koji potpisuju peticiju ne žele ni da je vide, a kamoli ugoste na Trgu slobode u glavnom gradu Vojvodine! U gradu koji pretenduje da 2021. bude evropska prestonica kulture. Ako je suditi po nekim dosadašnjim obeležjima ličnog muzičkog ukusa i umetničkih afiniteta nekadašnjih Šešeljevih sledbenika, a bogami i mnogih saboraca, nije čudno što će Svetlana pokazati svoje čari na Trgu tik uz skute Svetozara Miletića.

Prvi čovek grada –gradonačelnik Miloš Vučević, naprednjak (radi lakšeg razumevanja: naprednjak=lečeni radikal), uvaženi član partije sadašnjeg premijera Aleksandra Vučića, a nekadašnjeg ministra informisanja (u ratno vreme), pokazivao je još od ranije šta mu je na srcu ili bolje rečeno, kakva i čija muzika mu ne greje dušu.

Naime, na završnoj večeri Novosadskog muzičkog leta poslednjeg dana avgusta u novosadskoj Sinagogi održan je koncert “Orkestra 100 mladih” pod nazivom “Za Evropu sutrašnjice”. Pred novosadskom publikom našli su se nasmejani, raspoloženi, vredni, ambiciozni, najtalentovaniji mladi ljudi od 12 do 20 godina iz Srbije, Slovenije, Makedonije i Austrije. Gromoglasni aplauzi u prepunoj koncertnoj dvorani jevrejskog hrama pokazali su oduševljenu dobrodošlicu Novosađana ovakvom sastavu evropskog muzičkog krema. To su, te večeri, pokazali građani, ali ne i uprava Grada Novog Sada!

Mesta u prvim redovima, predviđena za njih, ostala su prazna. Ni gradonačelnik Novog Sada ni gradski ministar kulture, niti bilo ko od tzv. koalicionih partnera iz tzv. gradske vlasti nije bio na koncertu! U pozdravnom govoru upućenog domaćinu, organizatori koncerta, Italijanski institut za kulturu u Beogradu, predvideli su, razume se, i ljubazne reči za novosadskog gradonačelnika. Prevodilac je, neposredno pred početak koncerta, imao mnogo muka da objasni da ta osoba ne sedi u publici, te je (na očigled potpisnika ovih redova) ime Miloša Vučevića u pozdravnom govoru bilo preškrabano!

Ni do danas nije razrešena misterija zašto naprednjačko-socijalistička-dverovsko-trećesrbijansko vlast nije bila na koncertu! Da li zbog toga što je trajao skoro dva sata, a to je za tvrde, naročito tradicionalno-patriotsko-ratničke uši ipak predugo, ili zbog toga što su devojke i mladići svirali dela Betovena, Vivaldija, Griga, Marikonea, Pjacole… I, da, koncert je počeo Betovenovom “Odom radosti”, himnom Evropske unije, a i prvobitno predloženom vojvođanskom himnom. Možda je i tu bilo falinke. Mislim u repertoaru. Evropskom? Autonomaškom? Vrag će ga znati!

Za one Novosađane koji ne mogu i neće da zaborave užase ex-yu rata, udova Ražnatović nije dobrodošla, pre svega, zbog svojih „ordenja” koje je svesrdno zaradila u tom ratu:

Ismet Svraka, logoraš iz Prijedora tvrdi da je suprug udove Ražnatović, Željko Ražnatović Arkana – prvobitno sitni kriminalac, koji je kasnije dogurao do osumnjičenog za ratne zločine – dovodio Cecu u logor Šukrijina kuća u Banja Luci, gdje je bilo dosta zarobljenih Bošnjaka. Ona je gledala, smejala se dok je on njih provocirao, tukao… Ismet je izjavio kako se seća da je početkom oktobra 1995. godine Arkan došao u logor s Cecom. Deset muškaraca bili su vezani jedan za drugog. Svetlana je bila na vratima i slušala dok Arkan pita Ismeta Svraku „da li bi on Cecu”? Kada je odgovorio da ne bi, dobio je batine, a dok ga je udarao, Arkan ga je pitao: „Zašto ne bi Cecu, šta joj to fali, zašto su balinkure bolje od nje?!” Onda je Svraka ponovo odgovorio na Arkanovo pitanje, rekavši „da bi on Cecu”, pa je i zbog tog odgovora dobio batine uz obrazloženje odakle mu hrabrost da tako govori o njoj?!

Pevačica je sve gledala, ali ne samo dok je udarao Svraku već se iživljavao i na drugim logorašima. Osim toga, kako on tvrdi, logor u Banja Luci nije jedini koji je Ceca posećivala tokom agresije. Često je dolazila i u druge logore u BiH, održavala koncerte za Arkanove jedinice koje su ubijale Bošnjake širom BiH.

Koncerti su Cecina sudbina, idu joj od ruke! Organizatori, očigledno, nikada, ni u ratu, ni u miru, nisu pitali koliko košta. U ratu je folk diva pevala besplatno, iz ubeđenja i patriotizma. Posle je, ipak, izgleda sve naplaćeno – pričalo se da su opljačkani vlasnici nakita prepoznavali đerdane i grivne na Cecinom belom vratu i rukama. Koncerti su, dakle, finansirani javno. U miru, pak, “tajno”:

Novosadska vlast je za finansiranje Tamburica festa 2014. godine, kada je Ceca pevala među zidinama Petrovaradinske tvrđave, izdvojila 11 miliona dinara, što je skoro 10 odsto novca izdvojenog za finansiranje „projekata u kulturi, kao i projekata umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u kulturi Grada Novog Sada”. Novac u iznosu od 11 miliona dinara je uplaćen preduzeću sa jednim zaposlenim, Tamburica fest media d.o.o. Novi Sad, koje je sada, tvrdi Nova stranka, “sponzor” i Novogodišnjeg koncerta.

Informacija za “sponzore”, ako preostane nešto para, ili, kojim slučajem udova Ražnatović odluči da časti novosadske i vojvođanske fanove:

U Vojvodini, najviše u Novom Sadu, trenutno 10.000 ljudi jede iz kazana. Jednom dnevno stanu u red i dobiju pola kilograma hleba i pola litra nečega. To su oni srećnici koji su uspeli da uđu na spisak. Još bar toliko njih, po podacima Crvenog krsta Vojvodine, čeka da im se posreći, da neko od “srećnika” odustane (čitaj: umre), pa da “uskoče” na njihovo mesto! I još jedna dodatna informacija: Od 45 vojvođanskih opština, samo u 23 ima narodnih kuhinja. U preostalima nema. Ali ima gladnih.

Tokom ovog meseca 1.500 vojvođanske dece iz takozvane “sive zone siromaštva” (to su deca čiji roditelji su izgubili posao, ali zbog posedovanja kuće ili stana ne mogu da ostvare pravo na socijalnu pomoć!), dobiće u novogodišnjim paketićima sredstva za higijenu u vrednosti od oko 2.000 dinara. Pa, šta i koliko stane u njih.

Prethodni redovi nisu napisani da bi, neko će reći, patetikom, izazvali sažaljenje. Napisani su zbog činjenice da je novac za socijalno ugrožene obezbedio Crveni krst u saradnji sa vlašću Pokrajine Vojvodine i države Srbije. Dakle, za onoliko novca koliko je vlast odlučila da da gladnima i onima bez posla, kao i pominjanjem izvora tog novca, javno, bez prikrivenih, stvarnih ili fiktivnih sponzora.

Ako, kojim slučajem, Novi Sad bude, iz nekog imaginarnog razloga, bar u užem izboru za prestonicu evropske kulture, hoće li na tu odluku uticati i činjenica da iz te varoši dolaze vesti da uprava grada nije uspela da pronađe i ubedi sponzore da obezbede milion dinara za projekat personalne asistencije osobama sa invaliditetom! Iz tog razloga će predstavka Organizacije “Živeti uspravno” Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu nositi pečat Pošte u Novom Sadu, gradu kandidatu za evropsku prestonicu kulture.

I čini se da je Slavko, frontmen novosadskog benda “Zbogom Brus Li” najbolje rekao – u ime Novosađana, potpisnika peticije protiv održavanja koncerta Svetlane Cece Ražnatović, Novosađana korisnika Narodne kuhinje, Novosađana dece iz sive zone siromaštva, komšija iz Slavonije i Bosne ratnih stradalnika i mnogih drugih građana: “Ona je meni simbol nekih vremena koja se vraćaju, a to su devedesete. Za Cecu, na Trgu za novu godinu, mi je prva, najblaža asocijacija – novi rat”.

Naprednjačka vlast je u jednom u pravu! U pravu je kada kaže da je “ovo vreme različitosti, vreme slobode izbora i vreme u kome je ponuda raznovrsna, a mogućnost izbora individualna”. Oni biraju Cecu! A dovedu li nju, neće morati da misle, uvereni su naprednjaci, na jedan broj glasova podrške na narednim izborima!

(Autonomija)

Privremeni prihvatni centar, „odmorište pod šatorima” u kanjiškom naselju Vašarište od juče je jedino i prvo mesto u Kanjiži na koje se upućuje stotine migranata odnosno izbeglica, uglavnom iz Sirije. Lokalno stanovništvo bilo je uznemireno i nezadovoljno zbog toga što su oni zauzeli plato autobuske stanice u centru grada, ali je sada njihovo konačište, uz prisustvo policije, preseljeno, mirno, bez ikakvih incidenata. U kampu na Vašarištu trenutno se nalazi oko 300 nevoljnika.

– Iz razgovora sa građanima Kanjiže saznao sam da im je smetalo to što su se migranti “smestili” usred centra grada, čime je, kako kažu, poremećen svakodnevni mir. Sada je za pridošlice organizovan autobuski prevoz direktno do Vašarišta. Onog trenutka kada kamp bude potpuno preseljen, i higijenski i na svaki drugi način uređen i opremljen, siguran sam da će se građani Kanjiže umiriti – rekao je za “Autonomiju” zamenik Pokrajinskog zaštitnika građana Stevan Arambašić, koji je povodom povećanja broja migranata na severu AP Vojvodine nedavno posetio Kanjižu.

– Ti nesrećnici dolaze, prolaze i odlaze, oni su tu samo po danu, čim padne noć kreću dalje… Stiče se utisak da su čitavom tom situacijom s migrantima nezadovoljni uglavnom pojedinci! Jer, taj svet, koji je pobegao od nevolje i rata, u najvećem broju slučajeva dolazi s novcem, koje ostavlja u pekarama, prodavnicama, restoranima, hotelu i drugim mestima… Od humanitarnih organizacija migranti uzimaju samo vodu! Među njima ima mnogo intelektualaca! A to što je prljavo i što su neki prostori pretvoreni u javni toalet – to nije njihova greška već komunalnih službi. Svi ljudi imaju fiziološke potrebe, a u nedostatku toaleta svaki čovek bi se tako ponašao! Lokalno stanovništvo se plaši zaraze i brine za bezbednost, pogotovo što je u pitanju mala sredina kakva je Kanjiža, u kojoj građani nisu navikli na velike fluktuacije. Čitava situacija je, i to je razumljivo, za njih veliki šok, pogotovo ako uzmemo u obzir da azilanti govore nepoznat jezik i imaju drugačije navike. Ne treba međutim smetnuti sa uma da lokalno stanovništvo najviše sluša vesti iz Mađarske, gde se stvara još veća panika, između ostalog i ta da migranti sa sobom donose zarazne bolesti – kaže Arambašić.

On, međutim, navodi da je razgovarao sa zdravstvenim radnicima u Kanjiži i da se migranti obraćaju za pomoć, ali da nije bilo niti jednog slučaja zarazne bolesti.

– Od lekarke dr Marije Buš saznao sam da se najčešće žale na tegobe poput dehidracije, rana zbog dugog hodanja, žuljeva, bolova u mišićima, umora, opšte iscrpljenost – veli Arambašić.

Lekari ispisuju recepte, a migranti kupuje lekove u apoteci – Fond za zdravstvo priznaje troškove. Po rečima Arambašića, odnos zdravstvene službe prema pridošlicama vrlo je korektan. Na žalost, ne postoje podaci o tome da li su migranti prošli postupke imunizacije u svojoj ili u nekoj od usputnih zemalja, a sa medicinskog stanovišta veliki problem predstavlja i ograničen kapacitet lokalne medicinske službe, kao i referentnih bolnica.

Cilj posete zamenika ombudsmana bio je da se utvrdi u kojoj meri su lokalna samouprava i ostali nadležni organi, ustanove i organizacije u Kanjiži, u mogućnosti da obezbede ostvarivanje prava migranata koja su im zagarantovana međunarodnim dokumentima i domaćim propisima. Posebna pažnja posvećena je ostvarivanju prava na pravnu pomoć i prevodioca, kao i na zdravstvenu zaštitu. Zamenik Arambašić razgovarao je kako sa migrantima, tako i sa predstavnicima kanjiške policije, doma zdravlja, Crvenog krsta, Centra za socijalni rad i lokalne samouprave.

Policija

Predstavnici policije obavestili su zamenika ombudsmana da preko 90 odsto migranata dolazi iz Sirije i da većina njih, najčešće sa porodicama, beže od rata i vojne obaveze i to prvenstveno put Nemačke i Švedske. Dnevno u Kanjižu pristiže od 700 do 1.000 migranata, najčešće popodnevnim i večernjim autobusima. Tu se obično zadržavaju oko 12 sati, a potom noću organizovano, u kolonama od po nekoliko stotina, po ulicama i asfaltnim putevima kreću ka granici sa Mađarskom, što predstavlja izuzetan bezbednosni rizik. Od početka 2015. godine policija u Kanjiži je procesuirala 6.072 lica na putu ka Evropskoj Uniji, od kojih je njih 2.991 bilo i u postupku readmisije. U postupanje su uključeni i tužilaštvo i pogranična policija. Tokom postupka se porodice ne razdvajaju. Svako postupanje po osnovu Zakona o stranicma vodi se kao posebna mera, te je u tom smislu u Kanjiži tokom 2015. godine doneto ukupno 21.126 mera. Poređenja radi, na nivou cele Srbije ove godine je donešeno ukupno 74.086 mera, dok je prošle godine u Kanjiži u postupcima prema strancima i licima iz readmisije obrađeno ukupno 1.278 lica kojima je izrečeno ukupno 868 mera.

U izveštaju Arambašića iz Kanjiže se, između ostalog, kaže da je lokalna samouprava, zajedno sa ostalim organima, ustanovama i organizacijama koje je on posetio, zabrinuta prvenstveno iz dva razloga: izgradnja ograde na granici sa Mađarskom usporiće prelazak migranata u ovu zemlju i povećati broj onih koji se zadržavaju u pograničnim opštinama. To bi, po njima, moglo dovesti do porasta tenzija između lokalnog stanovništva i migranata, a što bi opet dovelo do narušavanja bezbednosne situacije u ovim opštinama. Bez obzira na to što se ovi ljudi stalno menjaju, zbog toga što se u mestu ne zadržavaju ni 24 sata, građanke i građani Kanjiže njihovo prisustvo doživljavaju kao konstantnu bezbednosnu pretnju…

Prihvatni centar Vašarište (foto: RTS)

Građanke i građane Kanjiže najviše brine to što u mestu ne postoji javni toalet. Veliki razlog za zabrinutost predstavlja i predstojeća zima i činjenica da je migrantima potrebno obezbediti adekvatne elementarne uslove za boravak i održavanje lične higijene.

Apel

Zamenik ombudsmana Arambašić posetio je prihvatni centar Vašarište. Tamo se susreo sa predstavnicima Komesarijata za izbeglice koji su angažovani i u prihvatnom centru u Preševu, a koji su došli da pomognu u uspostavljanju prihvatilišta u Kanjiži. Na toj žicom ograđenoj lokaciji, na ulazu u Kanjižu prema Horgošu, za sada postoji jedan veliki šator u kom može privremeno da se skloni oko 300 osoba, jedan manji koji može da posluži kao sanitet, kao i jedan stari kontejner sa dva toaleta. Iz lokalne samouprave dobijena su uveravanja da će ovo prihvatilište biti potpuno osposobljeno u najkraćem roku i da će u njemu biti pijaće vode, sanitarni čvor i veza sa centrom grada.
Sve nadležne službe u Kanjiži poslale su apel pokrajinskim i republičkim organima da učine sve što je u njihovoj nadležnosti kako situacija u vezi sa migrantima u pograničnim opštinama na granici sa Mađarskom ne bi prerasla u humanitarnu krizu.

Nadležnima u Kanjiži od prošle nedelje pomažu i dva prevodioca za arapski jezik koje je obezbedila jedna međunarodna humanitarna organizacija. U opštini je uspostavljen lokalni Savet za migracije, a ovih dana bi u zgradi policije trebalo da proradi i lokalna kancelarija za migrante u kojoj bi im tokom 24 časa bile dostupne usluge pravne pomoći, prevodilaca, zdravstvene i socijalne zaštite i humanitarne pomoći.

Lokalni Crveni krst smatra da humanitarna situacija u Kanjiži za sada ipak nije toliko alarmantna i tvrde da je ona rezultat nemara lokalne sredine u istoj meri koliko i sve veći broj migranata i svega drugog što ta činjenica za sobom nosi.

Branislava Opranović (Autonomija)

Od ugla ulica Ive Andrića i Heroja Pinkija u Novom Sadu, pa prema putu za Ribarsko poluostrvo, u okruženju komunalno opremljenih i uređenih, gradskih četvrti Liman IV i Telep – nalazi se naselje Depresija. Onaj ko je dao ime ovom delu grada nimalo nije pogrešio: u Depresiji ljudi žive, i u prostornom i u psihološkom smislu, u udolini, u vlazi, u depresiji… U barakama koje su im namenili nekadašnji poslodavci, davno nekad čuvene firme “Neimar”, “1. maj” i “Žegrap”. Depresiju su im dodelili, tako bar stoji u papirima, samo privremeno, dok im ne obezbede drugi, bolji smeštaj. Ljudi su uredno, kao što je to nekada u zajedničkoj nam, socijalističkoj zemlji bivalo, uplaćivali novac u stambeni fond i čekali svoj red da dobiju krov nad glavom. Preduzeća – čiji su radnici, da apsurd bude veći, izgradili pola sadašnjeg Novog Sada – u međuvremenu, propala. Privremeni smeštaj postao je ovim nevoljnicima jedino i stalno prebivalište. Obezbeđivanje drugog i drugačijeg smeštaja primerenog ljudskom rodu traje za ove ljude od sedamdesetih godina prošlog veka! Dakle, bezmalo pola veka! Šta sve nisu radili i kako sve nisu pokušavali da izađu iz Depresije i depresije, da udahnu i da se osobode memle, poplava, snega, komaraca, blata, insekata, bolesti…

Ovih dana, pak, u 21. veku, članovi stotinak domaćinstava koji nastanjuju Depresiju, koji su do sada davali život samo da se njihove porodice spasu bede i D(d)epresije, sada gleda u nebo, moli boga i sudbinu, kuka, očajava, sukobljava se s tzv. nadležnima, psuje vlast i političare, apeluje na razne službe i institucije – samo da ih ostave na miru i da ih ne isele, da ih ostave da žive tu gde su godinama živeli! Jer, na adrese stanara ovih baraka počela su da stižu rešenja o prinudnom iseljenju! Privatni izvršitelji već su iselili dve barake, radnici koji su tu boravili završili su kao beskućnici, bukvalno na ulici, a uskoro se očekuje da stignu i rešenja za iseljenje ostalih stanovnika.

Samo da ih ostave na miru: Stanari Depresije u razgovoru sa novosadskim novinarima (Foto: D. Gojić)

Naime, desilo se da je – nakon kraha preduzeća u kojima su radili, vrlo sistematskim i organizovanim postupcima sa više “nadležnih” adresa , a stanarima iza leđa, pre devet godina, neko odlučio da dopusti (i to je očigledno iz raznih pravaca koordinisano) da deo zemljišta na kojima se nalaze udžerice, postane vlasništvo biznismena Aleksandra Savanovića iz Zemuna.

On je svoje vlasništvo, potom, uknjižio i usledila je najava iseljenja, jer se, kako se i požalio sudu, stanari Depresije bespravno nalaze na njegovom posedu. Zauzećem njegovog zemljišta i njegove imovine bavili su se, potom, pravosudni organi i na osnovu dokaza i papira, nakon sudskih sporova, koje je pokrenuo Savanović, presudili da stanari moraju da se isele iz svog privremeno-stalnog smeštaja u drvenim barakama.

Aleksandar Savanović: Kako koje rešenje stigne, ja ću ih iseljavati

– Kako koje rešenje stigne, ja ću ih iseljavati! Ja imam legalno i legitimno pravo na taj prostor, imam papire i pravosnažnu odluku. Devet godian pokušavam da dođem do pravde i prava u ovoj zemlji! Ne znam zašto sam sad ja stavljen na stud srama! – kaže vlasnik Depresije Aleksandar Savanović. – Ja sam to kupio, uknjižio i devet godina pokušavam da uđem na svoj posed. A stalno mi prete! Pokušao sam na miran i pristojan način, nudio sam ih razna pogodnosti, ali nije vredelo! Morao sam, na kraju, da ih tužim! Oni nemaju ni jedan jedini papir, a ja imam pravosnažnu presudu! Ja plaćam porez i informatiku. Tek sam pre deset dana ušao u jednu prostoriju uz pomoć sudskog izvršitelja. Ljudi su pogođeni zbog toga, ali šta ja tu mogu, ja stanove nemam i ne mogu da im obezbedim. Tri političke garniture su se promenile i lagale ih! Ja tu ne mogu ništa.

U međuvremenu, ali delom i paralelno sa procesom prodaje baraka iza leđa stanarima, tekla je i svojevrsna politička borba za naklonost stanara Depresije – nije prošla ni jedna predizborna kampanja, a da se političari koji su se nadmetali za tron u gradskoj vlasti, nisu setili ovog naselja. Zgodno im je bilo da kroz svoje programe provuku obećanja i zaklinjanja! Neki su čak žrtvovali svoje firmirane cipele, a imali si i i obraza, da prošetaju kroz prašinu i blato ovog naselja i obećaju da će, čim oni dođu na vlast, sve stanare smestiti u čisto, lepo, svetlo i neprivremeno! Saka gradska vlast – od SRS, preko DS, pa do SNS – obećavala im je da će im obezbediti nekakav smeštaj čim pre i garantovala da neće biti izbačeni na ulicu kada novi vlasnik započne iseljenje!

Vukašin Despotović: Došlo deset policajaca pred kuću, petorica stoje na ulazu… (foto: Aleksandar Jovanović, www.mojnovisad.com)

– “Neimar” je postigao sporazum sa direktorom “Standarda” da ja ostavim sobicu u samačkom hotelu i pređem ovde. Sa suprugom Evom, koja je u međuvremenu umrla, živeli smo ovde od 1975. godine, svakog dana čekajući da nam se sudbina, kako nam je i obećano, reši. Baraka biva sasvim potopljena u poplavama 1987. godine, jedva smo se nekako skrpili i ponovo uspeli da je osposobimo za kakav takav život – priča Vukašin Despotović. – Prvog seprembra 2007. godine dobijamo tužbu od Savanovića. Usledila su, za četiri meseca, četiri ročišta… Napuštam suđenje za koje sam smatrao da je usiljeno… Presuda da se iselim donosi se 14. maja 2008. godine – u njoj je pisalo da moram da se iselim iz Sime Matavulja 1a i da nadoknadim troškove parnice! Nisam se iselio! Mirovalo je to tako, niko me nije dirao jedno vreme… Ove godine, 14. jula dobijam zaključak za sudsko izvršenje od izvršitelja Masnikose. Supruga je umrla pre dve godine, a presuda se odnosi i na nju! Sudilo se i meni i njoj, a ona je pokojna. Izvršitelji dolaze 3. avgusta s policijom… rekli da ispraznim baraku… nisam hteo dobrovoljno da otvorim vrata… polomili su sve brave… Došlo deset policajaca pred kuću, petorica stoje na ulazu… nekako sam ih namolio, dozvolili su mi da ostanem još mesec dana, pa da se 1. septembra iselim. Ako to ne učinim, kazna je 90.000 dinara, moja penzija je 12.000… Ne znam kuda ću, nemam kud… Nadam se da će me neko naći na ulici pa me smestiti u neki kereći azil, da imam krov nad glavom… A Igor Mirović me je 2006. godine tapšao po ramenu i rekao mi: “Bićete uskoro prodati”… Obećao je da će me smestiti negde, samo ako glasamo za njega, hteo je da bude gradonačelnik. Skupio sam mu 12 glasova, ovde u Depresiji…

Radoman Šekularac: Kad sam došao kući, zatekao sam praznu baraku! (foto: N1)

Iz udžerice je već iseljen Radoman Šekularac:

– Dolazio izvršitelj aa četom policije. Tu sam od 1985, a sad sam na ulici… negde ispod neke šupe kod GRAS-a. Žena mi je umrla pre dva meseca. Izbacili su mi stvari, a ja nemam ni papir, zapisnik šta je od stvari sve izbačeno, ni to mi nisu dali! Kad sam došao kući, zatekao sam praznu baraku! Ne trebaju njima trule barake, već zemljište, da prodaju, a mi nismo nikom važni… Sad čekam sudbinu – priča Radoman Šekularac.

Peticija

Mi, građani Novog Sada, oštro protestujemo zbog prinudnog iseljavanja naših sugrađana iz stanova u radničkom naselju koje se, zbog očajnih uslova, već decenijama naziva Depresija, a koje se nalazi između Limana 4 i Telepa.
Stanari Depresije danas bukvalno završavaju na ulici, iako su neki od njih u stanovima koji su trebali da budu samo privremeni smeštaj proveli i po četrdeset godina.
Iako su sve garniture gradskih vlasti pred svake izbore ovim ljudima zdušno obećavali da će im, kada novi vlasnik zemljišta započne iseljenje Depresije, grad obezbediti smeštaj, to se nije desilo.
Otkako je iseljenje započeto, predstavnici gradskih vlasti nisu našli za shodno da se barem obrate ovim ljudima ili novosadskoj javnosti, koja je ostala šokirana zbog tretmana svojih komšija.
Podsećamo Grad Novi Sad da postoje brojni prostori u gradu koji zvrje prazni, i koji bi mogli da se iskoriste kao smeštajni kapacitet, samo kada ni neko imao barem malo volje da ovim ljudima pomogne.
Ne smemo dozvoliti da naše komšije ostanu bez krova nad glavom. Političari, ispunjavajte šta ste obećavali!
Zahtevamo od Grada Novog Sada da pronađe privremeni, a potom i trajni smeštaj za naše komšije iz Depresije, koji su žrtve dugogodišnje konfuzne i neljudske politike grada i cele države!

Građani i nevladine organizacije Novog Sada

Šefiki Begun još nije stiglo obaveštenje, a ona ga, drhteći i u snu, kako kaže, svaki dan očekuje:

– Moj suprug Enver je radio u “Neimaru”, doveo me u barake 1976. Tu sam rodila sina, pa ćerku… Sirotica je umrla, dobila bronhitis od ove vlage i umrla u bolnici… Nismo imali kupatilo, ali smo bili i s tim zadovoljni, samo da imamo krov nad glavom… metuli smo patos, uveli vodu… Onda su došle poplave, pa nam je sneg srušio pola kuće… I suprug mi je umro. A na sudu su mi rekli da ja ne živim tu gde sad živim, nego da sam ja sama podigla baraku i nasilno se uselila… Ja ne tražim ništa, samo nek me odavde ne teraju, da imam makar i ovakav krov nad glavom!

Makar i ovakav krov nad glavom! (foto: D. Gojić)

Solidarnosti sa stanarima Depresije pokazaće danas i novosadske nevladine organizacije i građani Novog Sada, organizujući protest ispred Gradske kuće i na taj način pokušaće da utiču na vlast da pronađe rešenja za višedecinijsku nevolju ovih ljudi! Organizatori skupa zahtevaju od gradskih vlasti da prime predstavnike stanara Depresije i saopšte im kada će napokon ostvariti svoja obećanja! Nevladine organizacije Novog Sada i neformalne inicijative građana predale su novosadskim vlastima peticiju solidarnosti sa stanarima Depresije!

Branislava Opranović (Autonomija)

„Ne znam gde se mama udala, mislim u Kupinovo. Bio sam mali kada sam došao u Veternik. Posle su rekli da ću živeti u Domu u Jabuci i više nisam mogao da se vratim u Veternik… Sad na Futoškoj pijaci pomažem kad nekom nešto treba… Kad je jako hladno, danju dođem u sklonište, tu je toplo i dobijem čaj… Spavam u jednom dvorištu, tamo je pekara, ne mogu da vam kažem gde…“, priča stanovnik  Novog Sada, jedan od nas, četrdesetpetogodišnji Đorđe Majstorović, beskućnik.

Đorđe je kao dete sa smetnjama u razvoju o kome roditelji nisu hteli da se brinu, smešten u Dom za decu u Veterniku. Kada je napunio 27 godina, premešten je u ustanovu za odrasle u Jabuci. Odatle je pobegao. Kući. U Veternik. Tamo su mu rekli da ne pripada više toj ustanovi, domu za koji je mislio da je njegova kuća, jer je sad već odrastao. Tako je ostao na ulici.

Telefoni za hitne slučajeve

Ako neko primeti sugrađanina, beskućnika na ulici kome treba pomoć, tokom dana može da javi na broj telefona dnevne prihvatne stanice 021 444 936, ekipa dnevnog boravka će zbrinuti čoveka. Noću za pomoć treba pozvati službu Hitne pomoći na broj telefona 194 .

– Đole nije mogao da prihvati premeštaj, takve osobe ne mogu da prihvate velike promene, da se prilagode. O njemu se sada „brine“ ulica i pokušavamo i mi – kaže socijalna radnica Ana Vujanić, žena u koju Đorđe Majstorović i mnogi drugi štićenici Prihvatne stanice i Dnevnog boravka za beskućnike u Novom Sadu gledaju kao u Boga. Ne samo zato što je njen posao i dužnost da ovim osobama pomogne da opstanu i što dostojanstvenije odžive ovaj život, i što ona to svakodnevno i bezrezervno radi, već zbog toga što osećaju da ova mlada žena u njima gleda i vidi ljude.

Međutim, za razliku od onoga što za Đorđa pokušavaju da učine Ana i njene kolege u Novom Sadu, njegovu grku sudbinu, od kada je odrastao, ne samo da obeležavaju nebriga, strašan i neshvatljiv nemar i odsustvo svake vrste empatije, već i odbijanje socijalne službe u Rumi da za ovog čoveka učini čak ni ono i onoliko koliko zakon u ovoj zemlji propisuje.

– Neverovatno da je takav čovek ostavljen da živi na ulici. Nekako smo uspeli da od Centra za socijalni rad u Rumi izdejstvujemo za njega socijalnu pomoć – 6.000 dinara, koliko mesečno pripada osobama sposobnim za rad! (Leti, tri meseca se ne dobija ništa. Pauza.) Apsurdno je i nedopustivo da Đorđe, iako ima sva dokumenta i lekarske nalaze, (još iz ustanove kojoj je pripadao dok je bio dete, gde je opisana vrsta i težina njegove bolesti) ne može da dospe do Komisije za utvrđivanje radne sposobnosti! Ne znam i ne mogu da shvatim zašto. Umesto da ga pošalju na Komisiju i urade ono što im je u ovakvim slučajevima dužnost, socijalna radnica redovno i uredno ide umesto Đorđa na Tržište rada i prijavljuje ga kao radno sposobnu osobu! Tako on dobija socijalnu pomoć kao radno sposoban čovek, iako bi trebalo da bude lišen radne sposobnosti i da se, zbog njegove bolesti, neko brine o njegovim interesima i pravima! Ali to je, očito vrlo skup postupak, i neko je samovoljno odlučio da takav postupak „ne pripada“ takvim ljudima kakav je Đorđe. Beskućnicima. Pisala sam, ne jednom, dopise rumskoj socijalnoj službi, molila da odrade svoj posao, ali ništa nije vredelo. Izgubio je i ličnu kartu i jedva smo, posle mnogo natezanja, uspeli da izdejstvujemo da mu izdaju novu. Valjda će je uskoro dobiti. Ima zaostalog novca od socijalne pomoći koji ne može da podigne bez ličnog dokumenta. Da sve bude još strašnije, kako je Đorđe prijavljen u Rumi, on u Novom Sadu ne može da prespava u noćnom prihvatilištu za beskućnike, niti da se hrani u Narodnoj kuhinji – priča Ana.

Dnevni boravak i prenoćište

Dnevni boravak za beskućnike otvoren je radnim danima od 7 do 19 sati, a vikendom od 7 do 18 sati, nalazi se na Bulevaru kralja Petra I, broj 28 C.
Od 19 do 7 sati ujutro otvoren je noćni boravak – za žene, ima mesta za njih 7, je u Temerinskoj 6, a prenočište za muškarce, gde ima mesta za 28 njih, je u Zmaj Ognjena Vuka 13.

Požrtvovana ekipa (dva socijalna radnika i četiri negovateljice) iz novosadskog dnevnog prihvatilišta za beskućnike pokušava da pomogne i tridesetogodišnjem Jovanu Đorđeviću. On je 1999. godine iz Uroševca došao sa braćom, sestrama i majkom. Život je, valjda, tako hteo da Jovan danas ostane sam, odvojen od porodice – neki od njegovih su u hraniteljskim porodicama, za neke ne zna gde su, a majka je, Jovan tvrdi nevina, u zatvoru. Braća su krala, priča Jovan, za druge ljude, za mafiju, nije ih majka slala u prosjačenje. A osuđena je na četiri godine zatvora. On je od 2008. na ulici i niko o njemu nije preuzeo brigu. Centar za socijalni rad u Bečeju, gradu u kome je jedno vreme boravio, proglasio se nenadležnim za Jovana, jer je raseljeno lice sa Kosova i prijava boravka mu je istekla. Sada je u toku, preko službi novosadskog Centar za socijalni rad, prijava njegovog boravka i izrada lične karte i zdravstvene knjižice. Procedura za dobijanje socijalne pomoći je u toku. Nakon toga će moći da se hrani u Narodnoj kuhinji. Potpisnica ovih redova bila je svedok koliko je Jovan zahvalan Ani, koja se, dok je nastajao ovaj tekst, upravo spremala da ga vodi u Dom zdravlja da obave proceduru izbora lekara, jer Jovanu mentalne smetnje ne dozvljavaju da to obavi sam.

Ana Vujanić i Jovan Đorđević

– Ja ovde u prihvatilištu volim Danila i Anu poštujem jako, ona je dobra, trčala je za mnom… ja sam se zapalio i nisam mogao da idem kod lekara jer nisam imao zdravstvenu knjižicu. Jedva sam preživeo… Policajci su me tukli… Primili su me da spavam u noćnom prihvatilištu, ali ja ne mogu da budem u kontejneru. Smrzavam se na ulici. Čekam da mi daju socijalnu pomoć, Ana mi pomaže. Ja nisam lopov, ja bih voleo da imam svoju kuću i da sebi kupim što mi treba. Za večeru u kontejneru dobijemo konzervu i hleb, ali jako tanak, to nije dosta ni za kera da se najede i to je suvo, a ako budem dobio pomoć, kuvaću… Neki ljudi mi daju da pijem i onda mi se smeju, a ja sam bolestan, nisam lud – priča je Jovanova.

Siniša Krstić: Okrilje i podrška

Pedesetogodišnji elektrotehničar iz Novog Sada Siniša Krstić na lečenju je u bolnici u Novom Kneževcu, a dane provodi u dnevnom boravku za beskućnike dok, kakao kaže, sređuje neke papire. Zatekli smo za za stolom, pisao je.

– Pišem dnevnik od kada sam u bolnici, već osam meseci. Lečim se od alkoholizma i dobro mi ide. Čitam, pišem. Mnogo sam bolje. Predaću zahtev za socijalnu pomoć. Radno sam nesposoban. Nisam imao nikad stalan posao, radio sam kod privatnika. Nemam porodicu. Potrebna mi je pomoć ovakvih ustanova. Ovde nalazim okrilje i podršku – priča je Sinišina.

Potrebni obuća i odeća

Na adresu dnevnog boravka u Kralja Petra I 28 c može se doneti obuća i odeća za ljude bez doma, koja je uvek potrebna i dobro došla, jer se, kako ljudi žive na ulici, ona često nakon duže upotrebe mora baciti. Mole se oni koji žele da pomognu da to bude prikladno za način života koji vode ovi ljudi – potrebna im je odeća u kojoj mogu da borave na hladnoći, vetru, kiši i snegu.
Kada bi neka firma mogla da daruje nepromočive cipele, kišne kabanice i zimske jakne, bio bi to humani gest od velike vrednosti.

U novosadskom dnevnom boravku za beskućnike ove zime ima mesta da odjednom u jedinoj prostoriji kojom raspolažu boravi oko 20 ljudi. Tog dana, do popodne, po čaj i sendvič, koliko im sleduje dnevno, došlo ih je tridesetpetoro. Grad plaća sendvič i čaj. Ima obećanja da će im jednom nedeljno jedan donator obezbediti ručak. Nesrećnim ljudima bez krova nad glavom na raspolaganju u dnevnom boravku je samo jedan toalet i samo jedno kupatilo s jednim malim bojlerom. Kupaju se svaki četvrti dan. Onda se, kad imaju u šta, i presvuku, u čisto i suvo. Dnevni zaklon od zime i surovosti ulice ovde zatraži trudesetak muškaraca i tri, četiri žene. Nakon toga, ko ima pravo, ide u prenoćište, odvojeno za muškarce i žene. Dve žene koje su do sada bile u prenošištu su u zatvoru, jedna zato što je prosila, a jedna je prebačena u prihvatilište za strance kod Požarevca.

Donirajte hranu!

Beskućnici tokom dana dobijaju po jedan sendvič, kao i konzervu i komad hleba za večeru u prenoćištu. To,  naravno, nije dovoljno-novosadski beskućnici su najčešće gladni.
Mole se pojedinci i firme koji mogu da pomognu da doniraju hranu za beskućnike. To, na žalost, ne može da bude hrana spremljena kod kuće, već konzervirana hrana, pecivo, voće i svaka druga hrana koja ima potvrdu u ispravnosti.
Jedna novosadska pekara je tri godine u dnevni boravak za beskućnike slala pecivo koje ostane neprodato od prethodne noći, ali, nažalost, nije više u mogućnosti. Ovu humanu tradiciju nastavila je jedna druga privatna pekara, ali u nešto manjoj količini.

– Kada bi bilo više razumevanja za život ovih ljudi, jer verujem da mogućnosti ima, i kada bismo imali prikladniji prostor mogli bismo za naše štićenike da organizujemo individualni i grupni rad, neku vrstu radne terapije. Jako je važno da postoji neko ispunjeno vreme, da taj njihov dan ima nekog smisla, da to ne bude samo lutanje po ulici – iznosi Ana Vujanić. – Jedno vreme smo uspevali makar da improvizujemo nekakave radionice, ljudi su se tome jako radovali. Videli su u tome neki svoj lični uspeh i razvoj, to im je davalo nadu da život ima smisla. Ima, razume se, pogotovo među ovim ljudima, potrebe i za ličnim razgovorima, ali ni to nemamo gde. Kad je lepo vreme izađemo na ulicu, ima u blizini jedna betonska klupa… Kada bi beskućnici bili nečija istinska briga i kada bismo imali samo malo bolje uslove za rad. Uvek ima nade da se ljudi izvuku iz nevolje. Svedok sam da neki uspeju i nađu drugi put, spas i počnu drugačiji život. Samo kada bismo se njima iskreno bavili. Rezultati ne bi izostali kada bismo mogli da osnujemo neku vrstu socijalne kooperative, da oni mogu da rade u skladu sa svojim mogućnostima, da im obezbedimo zaštitničke uslove rada. Mislim da bi ovde za nas dobar posao bila reciklaža tekstila. U okruženju ima primera za to, Italijani su to dobro razvili. U takve poslove nisu uključeni samo beskućnici, već i drugi ljudi koji su socijalni slučajevi. Stekli bi radne navike, socijalizovali bi se, psihički osnažili, zarađivali sopstvenim rukama, osećali se vrednim i korisnim … – priča je Anina.

Branislava Opranović (Autonomija)

U godini kada Muzička omladina Novog Sada (MONS) proslavlja 50 godina postojanja, pred publiku staje 41. izdanje njegovog najeminentnijeg čeda – festivala NOMUS. Od 15. do 22. aprila, tvorac novosadskih muzičkih svečanosti MONS je uverena da će tokom trajanja ove manifestacije Novi Sad biti istinsko umetničko središte na međunarodnoj kulturnoj mapi, jer će ugostiti neke od najčuvenijih umetnika i ansambala svetske umetničke scene iz deset zemalja, kao i aktuelne pobednike s najčuvenijih evropskih i svetskih takmičenja.

Renomiranim sadržajem, kvalitetom i tradicijom, Nomus 2016. učvršćuje se na tronu najznačajnijeg međunarodnog festival umetničke muzike u Srbiji, i u isto vreme tvrdoglavo i uspešno prkosi i odoleva sve očiglednijim tendencijama marginalizacije, estradizacije i nebrige za kulturu u ovoj zemlji. U takvom ambijentu, na žalost, dočekujemo, ovogodišnji umetnički sjajno osmišljen repertoar sedmodnevnog muzičkog praznika. Ako se još, uz to, zna da mnogo šta što čini jedan ovakav festival počiva skoro isključivo zahvaljujući ugledu organizatora i velikom radu i entuzijazmu mnogobrojnih saradnika, još je veća i značajnija činjenica da NOMUS nije ni malo odstupio od vrhunskog kvaliteta koji ga obeležava već četiri decenije.

Nastupi na veresiju!

Sve je spremno, Festivala će, izvesno je, biti. Gosti – izvođači već pristižu, ali još uvek nije potpuno izvesno hoće li biti pokriveni, kako i koliko festivalski troškovi, kao i honorari renomiranih izvođača, koji će u Novom Sadu na 41. Festivalu NOMUS nastupati na veresiju!
– Umetnici koji dolaze shvataju u kakvoj smo situaciji, i pored svega, ni jednog trenutka nisu doveli u pitanje održavanja festivala. Hvala im na razumevanju i što nam veruju i cene nas… Ali bojim se da onima u čijim su rukama finansije, i od kojih zavisi i naša sudbina, kad vide da i sa malo ili gotovo bez novca još uvek opstajemo, to ne postane navika! Umetnost kojom se mi bavimo nije populistička, ovo je skupa umetnost. Neko ko odlučuje to mora da zna. Još uvek čekamo rezultate konkursa i novac iz republičkog, pokrajinskog i gradskog budžeta! Drastično su smanjena izdvajanja za kulturu. Prošle godine smo od Pokrajine dobili tri miliona dinara, ove godine, iz ispražnjene kase, očekujemo 900.000… Zakon o sponzorstvu još uvek nije rešen, kao ni mnoge druge stvari ovde. Cena karte (što je kap u moru kada je reč o prihodima) ne može da prati nivo izvođača. Najskuplja ulaznica je 1.000 dinara za francuske duvače, koji posle Ciriha, Amsterdama i Pariza sviraju u Novom Sadu! Uz sve to vrhunske umetnike dovodimo u Sinagogu, našu jedinu koncertnu salu, koja ne ispunjava ni osnovne kriterijume za izvodjenje koncerata… Ali, mi gledamo napred, u budućnost i uveravam vas da svetska imena čekaju u redu da dođu na NOMUS – rekao je Milan Radulović glavni i odgovorni urednik Festivala NOMUS.

Novi Sad se, zahvaljujući Nomusu, evropskoj kulturi priključuje i festivalskim omažom Volgangu Amadeusu Mocartu – 260 godina je od rođenja čuvenog kompozitora. Još jedan je jubilej koji obeležava čitav teatarski i kulturni svet – 400 godina od smrti velikog engleskog i svetskog dramskog stvaraocaVilijama Šekspira.

Šekspir je nadahnuo svojim opusom mnoge kompozitore raznih epoha i stilova, pa će i NOMUS 2016, na završnom koncertu, doneti dela insprisana njegovom komedijom “San letnje noći” i tragedijom “Romeo i Julija”.

Ištvan Varga (Mađarska)

Muzikolog Marija Adamov, umetnički direktor festivala, najavila je da će ove godine, drugi put zaredom, festival otvoriti Festivalski orekstar, koji će “kroz dva nastupa pružiti priliku odabranim novosadskim muzičarima da istraže i iskažu svoje kreativne potencijale, očekujući da u svom predstavljanju retko izvođenih ili sasvim novih ostvarenja budu kao i ranije zanimljivi i za kolege iz profesije i radoznalu publiku. Oba koncerta ovog ambicioznog ansambla, koji će raditi pod umetničkim rukovodstvom violončeliste svetskog glasa, Novosađanina Ištvana Varge (Budimpešta), zatim večeri klavirskog trija, kvarteta saksofona, duvačkog kvinteta s klavirom, ili džez ansambla Stejsi Kent, te još niz nastupa instrumentalista najmlađe generacije, svi iz kategorije zvezde u usponu, prikazaće velike i prave, izvorne talente i njihovu veru u sopstvene mogućnosti, kao i vodilju koja ih pokreće u već zavidnim svetskim karijerama”.

Evropska nagrada i novosadska ignorantnost

O međunarodnom značaju Nomusa i, samim tim, njegovoj važnosti za grad i zemlju, svedoči činjenica da je u 2015. godini Nomusu pripala markica platforme evropskih festivala EFFE, za koju je konkurisalo 896 festivala (od koji je 71% muzičkih) iz 32 zemlje! Internacionalni žiri je doneo odluku da za period 2015-2016, EFFE markica bude dodeljena 761 festivalu iz 31 evropske zemlje. Među njima se našao i NOMUS! Ovogodišnji festival održava se, između ostalih, i u saradnji sa Delegacijom Evropske unije u Republici Srbiji i EU Info pointom Novi Sad.
Nesporno je da bi NOMUS mogao da doprinese sticanju kandidature Grada Novog Sada za evropsku prestonicu kulture 2021. Kako i koliko je opravdano tome se nadati uz ovakve uslove i opasnost da se kulturni sadržaji uruše i ugase zbog sve veće ignorantnosti aktuelne vlasti, nismo na pres-konferenciji imali priliku da pitamo gradskog ministra za kulturu Vanju Vučenova. Upravo tom delu pres-konferencije, kada je o finansijama bilo reči, on nije prisustvovao, iako je na početku sastanka sa novinarima izneo da Grad podržava i da će i dalje podržavati Nomus, kao i da neće dozvoliti da se ovako značajna manifestacija ugasi.

Pored ovoga ovogodišnji festival – čiji će se programi odvijati u Sinagogi, Srpskom narodnom pozorištu i Gradskoj kući – donosi i muziciranje dva velika simfonijska (Vojvođanski simfonijski orkestar i Beogradska filharmonija) i jednog kamernog orkestra.

Novosadske muzičke svečanosti imaće i promotivne sadržaje: u Mađarskom institutu za kulturu u Beogradu u četvrtak 14. aprila biće otvorena izložba Atile Kapitanja, dizajnera festival NOMUS. U ponedeljak 18. Aprila u Akademiji umetnosti na Petrovaradinskoj tvrđavi od 10 do 14 sati Signum saxophone quartet održaće majstorski kurs. Ovaj kvartet će u utorak 19.aprila od 10 do 14 sati u osnovnim školama u Novom Sadu đacima predstaviti projekat “Rhapsody in school”.

Program

15. april, Sinagoga, 20 sati otvaranje festivala : FESTIVALSKI ORKESTAR NOMUSA Umetničko vođstvo: Ištvan VARGA (Mađarska) Solista: Yeol Eum SON, klavir (Južna Koreja)
16 april, 19,30 Svečana sala Gradske kuće: Yeol Eum SON, klavir (Južna Koreja) Robert LAKATOŠ, violina Maja BOGDANOVIĆ, violončelo (Francuska) Program: HÄNDEL – HALVORSEN
17. april 19,30 Sinagoga: Francuski duvači, LES VENTS FRANÇAIS Emmanuel PAHUD, flauta – François LELEUX, oboa Paul MEYER, klarinet – Gilbert AUDIN, fagot Radovan VLATKOVIĆ, horna – Eric le SAGE, klavir
18. april 19,30 Sinagoga, Festivalski orkestar Nomusa, Umetničko vođstvo / dirigent / solista: Ištvan VARGA (Mađarska) Dirigent: Tamara ADAMOV PETIJEVIĆ Solista: Nikola TANASKOVIĆ, harmonika (Srbija / Španija)
19 april, 19:30 Sinagoga: Kamerni orkestar “Franc List” Mađarska , Solista: NING FENG, violina (Kina) Program: W. A. MOZART: Koncert za violinu i orkestar br.5, A-dur, K.219
19.april 22, Svečana sala Gradske kuće: Kvartet saksofona Nemačka:„Zvezde u usponu 2014/15“ prema Organizaciji evropskih koncertnih dvorana Blaž KEMPERLE, sopran saksofon – Erik NESTLER, alt saksofon Alan LUŽAR, tenor saksofon – Guerino BELLAROSA
20. april 21, SNP, Stacey KENT SAD, Velika Britanija, vokal *Britanska džez nagrada (2001); Bi-Bi-Sijeva džez nagrada za najboljeg vokalnog umetnika (2002); Nominacija za nagradu Gremi u kategoriji najboljeg vokalnog džez albuma
21. april 19,30 Sinagoga: Beogradska filharmonija, Dirigent: Vladimir KULENOVIĆ (SAD) Solista: Barry DOUGLAS, klavir (Irska), zlatna medalja na Konkursu „Čajkovski” (Moskva, 1986) Program: L. v. BEETHOVEN: „Prometej“, uvertira op.43
22. april 20, Sinagoga: Vojvođanski simfonijski orkestar, Dirigent: Timothy REDMOND (Velika Britanija) Solista: Itamar ZORMAN, violina (Izrael / SAD) *srebrna medalja na Konkursu „Čajkovski“ (Moskva, 2011) Program: F. MENDELSSOHN: „San letnje noći“

Branislava Opranović (Autonomija)

Muzička omladina Novog Sada (MONS), koja u glavnom gradu Vojvodine postoji i radi već pola veka, omogućila je novosadskoj publici i mnogobrojnim gostima da i ove godine – u društvenom ambijentu izuzetno neblagonaklonom kulturi – budu deo ove čudesne muzičke priredbe.

Dan uoči 400. godišnjice smrti Vilijema Šekspira, koncertom Vojvođanskog simfonijskog orkestra zatvoren je u petak 22. aprila festival NOMUS. Velikim oduševljenjem i burnim aplauzom publika je na zatvaranju festivala nagradila vrsne muzičare Vojvođanskog simfonijskog orkestra i goste – dirigenta iz Velike Britanije maestra Timotija Redmonda i solistu izraelskog violinistu Itamara Zormana. Na programu su, između ostalog, bile i kompozicije inspirisane Šekspirovim delima uvertira „San letnje noći“ Feliksa Mendelsona i svita „Romeo i Julija“ Sergeja Prokofjeva.

Od 15. do 22. aprila tokom osam dana festivala NOMUS, jednom od najeminentnijih festivala umetničke muzike u zemlji i Regionu, iz večeri u veče pred publikom su stajali najčuveniji umetnici i ansambli svetske muzičke scene iz deset zemalja Evrope i sveta. Publika je uživala u izvedbama muzičara iz Srbije, Južne Koreje, Francuske, Nemačke, Kine, Mađarske, Sjedinjenih Američkih Država, Izraela, Slovenije i Velike Britanije.

Sa zatvaranja ovogodišnjeg NOMUS-a (Foto: Branko Lučić)

Festival je otvoren muziciranjem Festivalskog orkestra pod upravom violončeliste Ištvana Varge, Novosađanina, koji sada živi i radi u Budimpešti. Kao solista je nastupila jedna od nejvaćeih Zvezda svetske muzičke scene, južnokorejska pijanistkinja Joel Eum Son. Dve večeri nakon toga festival je bio u znaku kamerne muzike – u svečanoj sali Gradske kuće nastupio je trio Joel Emun Son – Robert Lakatoš, violina – Maja Bogdanović, violončelo (Francuska). U nedelju je u Sinagogi pred publikom zasvirao čuveni ansambl “Francuski duvači”, predvođen flaustistom Emanuelom Paijem i Radovanom Vlatkovićem, hornistom. Mladi Nikola Tanasković, jedan od najistaknutijih virtuoza na harmonici i čelista Ištvan Varga, uz podršku Festivalskog orkestra, oduševili su publiku snažnom, upečatljivom izvedbom muzike Gubajdulina. Veče zatim održana su dva koncerta: U Sinagogi je svirao budimpeštanski kamerni orkestar “Franc List” uz solistu na violini Ning Fenga iz Kine, dobitnika zlatne medalje na Konkursu “Paganini” u Đenovi. U Gradskoj kući koncert je održao nemački Kvartet saksofona “Signum”, ovenčan priznanjem “Zvezde u usponu”, koje im je dodelila Organizacija evropskih koncertnih dvorana. Čak i neretko suzdržanu novosadsku publiku osvojila je koncertom u Srpskom narodnom pozorištu američka džez pevačica Stejsi Kent u pratnji svog kvinteta. Muziku Betovena, Čajkovskog i Štrausa muzički sladokusci slušali su u izvedbi Beogradske filharmonije pod dirigentskom palicom Vladimira Kulenovića (SAD).

Renome i visoke grane

Koncerte su pratili velik broj Novosađana i mnogobrojni strani gosti (u publici se čuo engleski, nemački, ruski jezik…) uprkos tome što je sva je prilika besparica učinila da u dvorani bude vidno manje publike nego ranijih godina.
Uz muzičke programe, nije manjkalo i sadržaja koji su diskretno, ali pamtljivo i ove godine pratili NOMUS. Bilten Nomusa u već uobičajenom obimu i format doneo je ekskluzivne i atraktivne priloge o muzičarima koji su nastupali na ovogodišnjem festival. Za Novosađane je posebno zanimljiva duplerica s tekstom novinara i muzičkog urednika Radio Novog Sada Vitomira Simurdića prepuna vrednih podataka i posvećena pedesetogodišnjici Muzičke omladine Novog Sada – osnovane u nedelju 20. februara 1966. godine. Da je Novi Sad nekada držao do renomea svojih institucija govori i podatak da je za prvog predsednika MONS je izabran Miloš Hadžić, upravnik Srpskog narodnog pozorišta za potpredsednika dirigent i kompozitor Eugen Gvozdenović!
Da je kultura u NS nekada dosezala mnogo više grane govori i tekst novinara Relje Kneževića. U razgovoru sa rediteljem Želimirom Žilnikom otkriva se mlađim naraštajima, a vremešniji podsećaju na multimedijalni projekat iz 1991. godine (dva veka od rođenja Mozarta) festival “Mozart point”, o kojem danas možemo samo da sanjamo! To su bili, iznosi autor, “blistavi dani jedne nesvakidašnje produkcije upisani zlatnim slovima u istoriju novosadske televizije i Akademije umetnosti, koje se još uvek pamte i teško da će se događaj takvih razmera ikada ponoviti…”
U novosadskoj Sinagogi, gde je tokom ovogodišnjeg 41. NOMUS-a održana većina koncerata, publika je u predvorju koncertne dvorane imala prilike da vidi značajnu izložbu “Prvih sto godina novosadskih Jevreja i poseti stand EU Info kutka s obiljem materijala i informacija o Evropskoj uniji i programima EU u oblasti kulture.

Zahvaljujući Nomusu Novi Sad se evropskoj kulturi priključio i festivalskim omažom Volgangu Amadeusu Mocartu povodom 260 godina je od rođenja čuvenog kompozitora, kao i obeležavanju 400 godina od smrti velikog engleskog i svetskog dramskog stvaraocaVilijama Šekspira, koji je svojim delima inspirisao mnoge kompozitore.

Muzikom Mendelsona i Prokofjeva zatvoren NOMUS (Foto: Branko Lučić)

Samo zahvaljujući velikom ugledu i poverenju, koji je MONS stvarala godinama, unekoliko je ublažena neprijatnost zbog činjenice da su muzičari svirali bez honorara – novac na adresu MONS-a nije još stigao, jer nisu završeni gradski, pokrajinski i republički konkursi za dodeli novca iz sve mršavije kase za kulturu u ovoj zemlji.

I dok umetnici evropskog i svetskog glasa, koje je MONS i ovog aprila okupila na festivalu NOMUS, na veresiju šire saznanje o značaju Novosadskih muzičkih svečanosti, koje je, između ostalih, podržala i Delegacija EU u Srbiji, kultura u Srbiji grca, a kulturni poslenici, neretko i bukvalno pojedine rekvizite za održavanje kulturnih priredbi donose od kuće ne bi li se Novi Sad i njegov sve bleđi kulturološki imidž održao makar pedalj iznad mutne vode kojom ga obilato i neštedimice zalivaju.

Branislava Opranović (Autonomija)
Foto: Branko Lučić

Većina muškaraca, okupljena u manje grupe – čuči. Malo govore, samo čuče i čekaju. Žene vuku oznojanu, od žege lepljivu decu. One sakupljaju prnje oko sebe, nose ih do valova s vodom, protrljaju, pa taj veš kače na žičanu ogradu, predano i polako. Ograde za sušenje veša ima dovoljno, svuda je oko njih. Proteže se u pravcu srpsko-mađarske granice. Gotovo svaki čovek, od njih 418, koliko je izbeglica i migranata juče bilo u okrilju Prihvatne stanice u Subotici, malo-malo, kroz te žice, pogled uputi preko njiva s kukuruzom i nabubrelim žitom. Jer, odatle, iz tog pravca svakog časa može da stigne vest da je baš on taj koji će danas biti u grupi od njih 15, koliko dnevno može da pređe tu prokletu granicu. A, kad ih puste da pređu žicu i iz Srbije uđu u Mađarsku, onda je, misle ti nevoljnici, već gotovo sigurno da će ipak – nakon meseci lutanja i potucanja, na putu gde su ih vrebale bolesti, a neretko i smrt – stići do neke od zapadnih zemalja, a tamo započeti svoj novi, drugačiji, ljudski život.

Na tom putu, najmasovnije migrantske rute u modernoj civilizaciji, od Bliskog Istoka prema zapadnoj Evropi, stotine hiljada ljudi koji su preživeli putovanje, zadesila je tokom poslednjih godina različita sudbina – od nesmetanog prolaska kroz širom otvorene kapije drugih zemalja, do betonskih brana i ograda s bodljikavom žicom i strujom, policijom, graničarima, psima…

Stići do neke od zapadnih zemalja, a tamo započeti svoj novi, drugačiji, ljudski život!

Odnedavno, od kada je Mađarska pojačala kontrolu granice prema Srbiji, izbeglice i migranti koji se zateknu u oblasti osam kilometara od granice vraćaju se iza žičane ograde i šalju u takozvane tranzitne zone. U Mađarsku dozvolu za legalan ulazak dnevno dobija 15 ljudi. Nesrećnici kojima nije omogućen legalan ulazak i time probijen dalji put na Zapad, prepuštaju se, svojevoljno i za velike pare, na milost i nemilost ilegalnim krijumčarima i ilegalnim kanalima. U Srbiju dnevno iz pravca Bugarske uđe oko 100 do 150 ljudi dnevno. Trenutno u Srbiji, po nezvaničnim podacima, boravi oko 2.000 izbegelih i migranata. U Subotici ih je oko 1.300 na različitim punktovima, na Horgošu oko 700, na Kelebiji oko 200…

Odnos prema onima koji su se našli na putu kroz našu zemlju, kad je briga i učešće države u pitanju, nesporno je human, ali, govore izveštaji i slike sa terena, uz vrlo skroman budzet i često nedovoljno znalački organizovan. Izuzimajući Crveni krst (čija kasa je plitka za sve što bi hteli ) mnogo što šta bi moglo, a ne čini se, te da nije nevladinih organizacija i mnogobrojnih aktivista i volontera, dani i noći ovih ljudi bili bi još crnji, nehumaniji i neizvesniji.

Svakodnevna nestašica svega

Prihvatna stanica u Subotici, pod brigom Komesarijata za izbeglice, koju je potpisnica ovih redova juče posetila u ekipi novosadske Ekumenske humanitarne službe (EHO), kamp je u kome se izbegli i migranti zadržavaju najviše desetak dana. Kamp je na velikom brisanom prostoru, samo delimično u zelenilu, prašnjav i neuređen. U njemu su zidane barake, kontejneri i šatori u kojima noći više od 400 ljudi, iako je prihvatna stanica predviđena za njih stotinak. Veliki su trud i rad i posebna empatija potrebni da se danonoćno radi i u svakodnevnoj nestašici svega i svačega, bar simulira pristojan život migranata i izbeglica u prihvatnoj stanici za koju se brine malobrojna ekipa Komesarijata za izbeglice, prevodilaca, lekara, sestara,pomoćnih radnika…

Reporterka Branislava Opranović pred prihvatnim centrom

– Kamp je otvorenog tipa, nikog ne odbijamo, primamo sve koji dođu, pogotovo žene, trudnice, decu – kaže šefica smene Tanja Kačar, koordinatorka Centra, koji je otvoren 2015. godine. – Kada je promenjen pravac kretanja izbeglih i migranata, kada su krenuli prema Hrvatskoj, ovde smo imali manji broj ljudi. Sada se njihov broj opet povećava, a naši kapaciteti su skromni. Imamo 250 klasičnih kreveta , a ljudi je više od 400, mežu kojima je 200 dece. Vadimo pomoćne ležajeve, a šatore prostiremo gde god ima slobodnog mesta po dvorištu. Snalazimo se kako znamo, stalno nekog premeštamo – sad će mukarci iz kuća gde su kreveti ustupiti mesto porodicama, pa će oni pod šator, u koji može da stane po osmoro. Ponestalo nam je i prostirki za improvizovane ležajeve u šatorima… Mnogo toga nam nedostaje: kese za đubre, rukavice, hrana za bebe, odeća, obuća, higijenski paketi… Crveni krst šalje tri obroka dnevno, flaširanu vodu… Ekumenska humanitarna organizacija je pribavila krevete, posteljinu, koja se menja i pere sedmodnevno, lekove i higijenske pakete…

Punjač, mesto za napajanje i škole jezika

Mobilni telefon ponekad znači sve

Uljuljkani u sasvim drugi svet, nismo u stanju da sagledamo šta u muci koja je zadesila izbegle i migrante, njima, u jednom trenutku, biva neophodno i gotovo njajvažnije. Stvar bez koje je gotovo nezamislivo je punjači za mobilni telefon, kao i mesto gde ga je moguće napuniti! Bez toga nema komunikacije s porodicom i prijateljima u zemlji iz koje dolaze, niti u zemlji u koju je neko od srećnika već stigao. Nema ni pribavljanja neophodnih informacija uz put, niti poziva za spas… Mobilni telefon je blago.
Jučerašnja poseta kampu u Subotici iskorišćena je i za popis stvari koje nedostaju. Ekumeni će nastojati da u što kraćem roku obezbede stolove za punjenje mobilnih telefona.
U ovakvim situacijama iskusna ekipa EHO, u kojoj su bili i Ana Bu i Stojan Kostić u pratnji gostiju, koleginica iz Ekumenskog centra u Drezdenu Annemarie Muller i Elisabeth Naendorf – predložila je organizovanje škole jezika za decu i odrasle i svojevrsnog centra za informacije u kampu, jer je i nekoliko naučenih reči, pojmova, slika iz zemlje i o zemlji koja je krajnja destinacija migranata mogu biti od izuzetnog značaja za njih. Jedna od prostorija u zidanom delu kampu biće opremljena za boravak i igru dece.

Svi koji pristignu u kamp se registruju, imenom i prezimenom, beleži se kog su pola, odakle dolaze i kada su stigli. U subotičkoj Prihvatnoj stanici trenutno borave ljudi iz Sirije, njih 133, iz Avganistana ih ima 160. Ostali su iz Irana, Iraka, Pakistana, Libije, Alžira, Indije, Palestine, Tunisa, Egipta. Ima ih nekoliko iz Portorika i Brazila! Od podataka koji se pribavljaju prilikom registracije oni o srodstvu su najnepouzdaniji. Ljudi dolaze iz različitih sredina, kulturoloških i socioloških miljea, porodice su često mnogočlane. Teško je prosuditi ko je kome i kakav bliži ili dalji rođak, mnogi se samo predstavljaju da su članovi jedne porodice misleći da će tako lakše dobiti dozvolu za dalji put. U isto vreme, oni to čine zbog toga jer razdvajanje članova uže ili šire porodice, ljudi iz iste zemlje ili istog grada, prijatelja i poznanika, za mnoge znači dodatnu patnju i nesigurnost. U kampu ima dvoje maloletne dece iz Sirije u pratnji prijatelja, koja su razdvojena od roditelja i dok se ne pronađe način da se porodica spoji, mališani će biti smešteni u hraniteljsku porodicu u Subotici.

Doživljavaju velike neprijatnosti na putu

– Većina izbeglih i migranata je, po našim saznanjima, legalno ušla u Srbiju iz pravca Makedonije i Bugarske, gde, po rečima mnogih, doživljavaju velike neprijatnosti, fizička maltretiranja, neretko bivaju pretučeni. Uglavnom autobusima stignu do Beograda. Tamo se okupljaju, informišu i dogovaraju o pravcima daljeg putovanja. Nakon toga, trenutno je takva situacija, dolaze u prihvatni centar u Subotici, gde čekaju da se nađu na listi za propuštanje kroz mađarsku granicu – priča izvršni direktor Ekumenske humanitarne službe Robert Bu.

Ali i Zekeria

– Braća smo. Pobegli smo iz Avganistana, život nam je bio u opasnosti. Nemamo više roditelje. Hteli bismo da živimo u Nemačkoj. Dva dana smo u ovom kampu, čekamo da nam pročitaju imena sa liste da možemo da pređemo granicu – priča je Alija (14) i Zekerie (17).

Ali i Zekeria: Nemamo više roditelje, hteli bismo da živimo u Nemačkoj

Humanitarna nevladina organizacija, na čijem je on čelu, pomogla je na stotine hiljada ljudi za vreme migrantske krize. Samo za četiri meseca, od septembra do decembra prošle godine, ekumeni su distribuirali humanitarnu pomoć za preko 200.000 izbeglica, renovirana su i opremljena četiri prostora u prihvatnim centrima, postavljeno je 500 kreveta i dušeka, jastuka i posteljine, trpezarijskog nameštaja. Obezbeđeno je održavanje u jednom i industrijsko pranje veša u sva tri objekta na teritoriji opštine Šid. U okviru projekata “Humanitarna pomoć izbeglicama” i “Sklonište i prezimljavanje izbeglica”,uz pomoć organizacija, najviše švajcarskog HEKS-a, organizovana je pomoć izbeglima u tranzitu kroz Srbiju, kao i onima koji su ostajali neko vreme u centrima za prihvat u Horgošu, Kanjiži, Subotici, Beogradu, Tovarniku, Berkasovu, Adaševcima i železničkoj stanici u Šidu. Delila se hrana, odeća, obuća, voda, higijenska sredstva… S posebnom pažnjom moblisana je i na sve punktove poslata je lekarska ekipa. Osim što je medicinska služba neophodna izbeglicama i migrantima, njihovo angažovanje znači i posao za neke od nezaposlenih lekara i medicinskih sestara u ovoj zemlji.

Od očaja do nade

– Evo, daćemo detetu sirup “for harara” – čulo se iz prostora za medicinsku pomoć u kampu, gde se nad malim pacijentom u naručju mlade majke, nadvio dr Mladen Rekić, kome za pregled kojem smo juče prisustvovali nije bio potreban prevodilac sa arapskog. Intervencija ima po čitav dan i noć, najčešće ih je moguće rešiti trenutno u ambulanti, a ozbiljniji slučajeve ljudi iz Komesarijata prebacuju u bolnicu. Za volanom do bolnice neretko su i lekari iz kampa.

Dr Mladen Rekić i Jelena Besermenji: Najvažnije da lekova imamo dovoljno

– Ovo je moje prvo radno mesto. Radimo u improvizovanoj ambulanti kako se već može, pružamo sve od sebe, najvažnije je da lekova imamo dovoljno. Naši su uslovi još dobri, šta sve ovi ljudi pričaju da su doživljavali uz put – iz Bugarske su dolazili i sa polomljenim ekstremitetima… – kaže dr Rekić, koji, uz još dva lekara i jednu sestru, raspoređenih u dve smene, radi u Prihvatnoj stanici u Subotici svakodnevno od 9 do 24 sata. Dr Rekića i višu medicinsku sestru Jelenu Besermenji iz Novog Sada zaposlila je EHO.

Mustafa

– Iz Bagdada sam. Sunit sam. Završio sam ekonomiju. U strahu da će me mobilisati i naterati da ratujem i pucam, krenuo sam negde, poput mnogih mojih sunarodnika. Kod kuće sam ostavio majku, oca i sestru. Na putu sam jedanaest meseci. Uspeo sam da dođem avionom do Istambula, a odatle brodom, pa peške…Sada sam ostao bez novca, ali sam uveren da ću nekako stići do Nemačke ili Engleske – priča je tridesetpetogodišnjeg Mustafe, mladića spuštene glave, negovanog, prefinjenih manira, koji nije želeo da se fotografiše. Rekao nam je samo toliko da je morao da ode, jer je život u Iraku nebezbedan i opasan – svako kome se ne dopadne nečije ime, nacionalna ili verska pripadnost, ili, pak, samo njegovo lice, može u trenutku da nestane bez traga.

– Uglavnom nam se pacijenti obraćaju zbog manjih povreda. Ima dosta posekotina na rukama i nogama, jer se ozlede prilikom pokušaja da pređu mrežu na granici – priča sestra Besermenji. – Bebe su često prehlađene, imaju temperature, provode uz put noć na otvorenom… Dešava se da imaju sporadične prolive i povraćanje, ali nije bilo ozbiljnijih bolesti, niti epidemija. U jednom trenutku imali smo stafilokokne infekcije, ali smo uspeli da ih saniramo antibotskim kremama…

Jihad

Jihad: Morao sam da bežim

–Iz Sirije sam, iz mesta gde žive Kurdi, morao sam da bežim. Za put dovde platio sam 8.000 evra. Prešao sam Siriju, Kurdistan, Tursku, Bugarsku, Srbiju… Roditelji su mi u Siriji, molim se bogu da su živi – priča je Jihada.

Osim saniranja povreda i lečenja organskih bolesti, ljudi zaposleni u ambulanti, kao i oni u kampu u Subotici pokušavaju da pruže i utehu, jer, kažu, nema dana kada neko ne dođe očajan i izbezumljen ne mogavši da podnese psihički pritisak strašne životne neizvesnosti na putu koji su, najčešće, bili primorani da izaberu. A, kad sa tog puta u mnogim zemljama izrovanog bombama ili siromaštvom, stignu tamo negde u bolji svet, čeka ih mnogo toga drugačijeg i teškog, tako misle i tome se nadaju. Uglavnom, ne znaju šta ih tamo čeka. Izbeglice i migranti sa kojima smo razgovarali taj strah od nepoznatog potiskuju, jer, sve će, kažu, moći da podnesu samo kada su spasili glavu, kada su im deca bezbedna, kada ima šta da se jede…

Branislava Opranović (Auotnomija)

Oko 30 hiljada pretplatnih autobuskih karata nekada je prodavano radnicima zaposlenim u Novom Sadu, u Industrijskoj zoni Sever. Danas je taj broj višestruko, 10 puta, pa i više, manji. Ovo je samo jedan od mnoštva pokazatelja kojim Boško Petrov – nekadašnji prvi čovek Novog Sada i dugogodišnji direktor nekada čuvene i uspešne fabrike „Novkabel“– ilustruje svoju tvrdnju da je čuvena „jogurt revolucija“ – na krilima populističke histerije i bez realne procene u šta sve može da se pretvori, osim što je, kako on kaže „neustavno oborila jednu vlast“ – uništila i privredu glavnog grada Vojvodine i osiromašila stotine hiljada ljudi, a da ne govorimo koliko je ta ista politika ljudskih života okončala i uništila…. Plod te, kako su je nazivali, „antibirokratske revolucije“, rezultat tog „događanja naroda“ danas je sveli, isceđeni, osiromašeni Novi Sad i ista takva Vojvodina.

Kakve su posledice te politike pokazuju i rezultati najnovijeg istraživanja Evropskog statističkog zavoda: Srbija spada među zemlje u kojima je najviši rizik od siromaštva, najveća razlika između siromašnih i bogatih i gde stariji do 65 godina, dakle penzioneri, imaju veće prihode od mlađih. Srbija je druga u Evropi po broju umrlih od raka dojke. Srbija je jedna od retkih zemalja gde se deca leče sms porukama, gde banke angažuju agente da dele kredite po kućama i gde se bitka protiv sive ekonomije vodi nagradnim igrama. Vojvođani i Novosađani žive u zemlji gde se podaci o nezaposlenosti koje iznosi premijer i do kojih dolaze nezavisni mediji razlikuju zbog različitih metoda „brojanja“ (nedavno je objavljen podatak da se u zaposlene broje i ljudi koji su dnevno, ili u tekućem mesecu radili bar po sat!).

Još tada, te čuvene 1988. godine, znalo se da Grad neće još dugo, da će ubrzo skomolati. I skomolao je. Danas je u njemu žive 400.000 stanovnika, a oko 40.000 je nezaposlenih! O tome kako su Vojvodina i Novi Sad uništeni, kako su sa zelene spali na ove sadašnje suve grane, koje su sličnosti sa današnjicom, kada je reč o obmanjivanju naroda, o farsi ekonomskog napretka uz političke čistke jedino važne vladajućem režimu – razgovaramo sa Boškom Petrovom. O svemu ovome on, između ostalog, svedoči i u nedavno izašloj Svesci za istoriju Novog Sada.

Bezumlje nacionalizma

“Jogurt revolucija”: Sve je počelo kada je ubačen virus nacionalizma

U razgovoru za „Autonomiju“ Petrov opisuje „revolucionarne dane“ i kaže da, uz bezumlje nacionalizma nakon „jogurt revolucije“, kreće i ofanziva uništavanja jugoslovenskog tržišta, kao i čistke sposobnih ljudi, direktora najuspešnijih jugoslovenskih preduzeća, ljudi koji znaju šta to skromno jugoslovensko tržište znači za krhke nacionalne ekonomije.

– U gradu su čistke nesmanjenim tempom: imate utisak da se takmiče kao u Francuskoj revoluciji na giljotini. Pre nekog vremena, sadašnji gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević izjavio je da moramo početi izgradnju kapaciteta za proizvodnju vode, jer mi danas koristimo kapacitete koji su izgrađeni pre više od četvrt veka. Upravo direktora Bebića, koji je kao direktor „Vodovoda“ vodio izgradnju tih kapaciteta, smenjuju 1989. Smenjen je i Jovan Vulić, generalni direktor „Naftagasa“, na sreću, tek što je zvanično počela izgradnja poslovne palate – priča Petrov.

Kada je reč o eksploataciji nalazišta nafte, Boško Petrov upozorava da je rukovodstvo „Naftagasa“ davno nekada upozoravalo da je „veoma opasno povećati eksploataciju“, jer „postoji mogućnost da se nalazišta ozbiljno ugroze“.

– Nedavno, predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić izjavljuje da je eksploatacija nafte od većinskog vlasnika, ruske kompanije, opasna po nalazišta i da će on lično razgovarati sa rukovodstvom! Samo nekoliko dana kasnije, direktor ruske kompanije izjavljuje za novine da će otpustiti 150 ljudi, jer je profit pao za 42 odsto, i to je njihov odgovor. Ne znam zašto napokon ne shvatimo da privredom ruske države upravljaju tajkuni, koji ne samo što su anacionalni već su i, još više od toga, surovi. Njihovi menadžeri će, zarad veće menadžerske premije, isterati na ulicu i pola kolektiva ako treba – podseća Petrov.

U vreme hajke na autonomaše, seća se Petrov, smenjen je i Zdravko Mutin, direktor Novosadske banke, koja je bila razvojna banka Novog Sada. Bez podrške te banke ne bi bilo ni strukturne promene, od uvozničke do pozitivno izvozničke privrede. Ne bi se mogla sprovesti ni sanacija komunalnog sistema, koji je bio urušen nakon izgradnje grada osamdesetih godina. Za vreme obnove i izgradnje zdravstva i univerziteta, i to za vreme tih poslednjih pet godina (od 1985. do 1990.), podignut je najveći broj univerzitetskih objekata u istoriji grada.

Čudo novosadske Industrijske zone Sever

Industrijska zona Sever je plod velikog truda Grada i građana Novog Sada. Ona je isključivo tvorevina druge polovine dvadesetog veka. Tamo su preseljena sva značajnija gradska preduzeća osim Naftagasa i prehrambene industrije. Na Futoškom putu smeštene su konfekcija i precizna mehanika. Petrov se seća:
– Proces formiranja Industrijske zone sever, žile kucavice, nije bio dug, sve je ostvareno u vrlo kratkom vermenu zahvaljujući pomoći grada, jer je tako rešavan deo razvoja Novog Sada, preseljenje industrije sa Podbare i iz Radničke ulice. Odmah je urađena i kompletna infrastruktura, voda, kanalizacija… Veliki broj ljudi iz celog sveta iskazao je veliko poštovanje za taj kompleks, jer je skoro potpuno isključeno zagađenje okoline. Važno je naglasiti da veliki broj novosadskih porodica duguje toj zoni svoj lični i porodični razvoj i prosperitet. Dovoljno je bilo da jedan član porodice radi, pa da se stvori ta čvrsta veza čovek-grad-zona Sever. Radnici su se identifikovali, oni koji su radili u „Novkabelu“ zvali su ih „kabelovci“, sa svojom fabrikom i životnim prostorom. Ta odnos se mogao meriti sa gigantima kao što je, na primer, „Simens“. Najveći trgovac kablova u Evropi, iz Nemačke, prilikom obilaska novosadske fabrike „Novkabel“ tokom osamdesetih, rekao je da bi i predsednik Nemačke poželeo da u svojoj zemlji ima takvu fabriku, sa novom, savremenom opremom! Ljudi, koji su radili na proizvodnim linijama, znali su za koga rade, znali su kupca, što je bilo vrlo važno za radnu motivaciju! I baš zbog toga je bilo zapanjujuće da su tokom jogurt revolucije, u tom čuvenom antibirokratskom maršu, učestvovali, između ostalih, i radnici Novkabela! Razlog je trebalo tražiti u činjenici da su ljudi nahuškani i pelcovani nacionalističkim strahotama, da nas, na primer, Slovenija eksploatiše! Ti radnici nisu shvatili šta je tržište! Sve je „uspelo“ zato što je ubačen nov elemenat – nacionalizam! Štampa je stalno pisala o tome ko nas eksploatiše! Ja sam 11 godina bio direktor fabrike i ni dan-danas ne znam koje su nacionalnosti bili zaposleni radnici!

Staljinistički procesi

Smenjen je u to postrevolucionarno vreme i generalni direktor „Neimara“ najvećeg građevinskog kombinata u Vojvodini, koji je postao iz izvoznik radova. Sklonjen je i Jovica Nešin, direktor PIK Novi Sad, koji je snabdevao grad hranom. Smenjen je i Rada Bedov, koji je do crevare, gde su, seća se Petrov, žene u vodi istresale balegu iz creva i prale ih – izgradio najsavremeniju industrijsku proizvodnju.

– Proces smenjivanja očigledno nije bio dovoljan, jer su ljudi reagovali, pošto su zamene najčešće daleko ispod vrednosti smenjenih – kaže Petrov. – Da bi to kompenzovali, organizuju staljinističke, nameštene procese u kojima je i advokat tuženih policijski čovek. Kad se urušava „Agrovojvodina“, advokat-bivši policajac takođe pronalazi tužene i pre nego što su oni saznali da su tuženi i kaže im da će on njih odbraniti i da će učiniti da „pravi krivci“ odgovaraju…

Jasno je, navodi Petrov, da je vojvođanska privreda nastala u Austrougarskoj i da su njeno tržište bili oni delovi Jugoslavije koji su bili u toj državi: Slovenija, Hrvatska i BiH. U okviru SFRJ, u Srbiji se grade industrijski kapaciteti koji već postoje u Vojvodini, kao što su kablovska industrija, industrija obojenih metala, industrija alata, hemijska i prehrambena industrija…

– Kada je reč o glavnoj oblasti na kojoj gradimo budućnost – poljoprivredi – nemamo nikakav program, počev od svojinskog, uključujući i zakon o nasleđivanju, preko privatizovanih velikih državnih imanja, pa do poreskog sistema, melioracije i čitavog niza drugih pitanja – isnosi Petrov i tvrdi da bez razvijene industrije nema razvijene poljoprivrede, pri čemu za razvijenu industriju može biti baza upravo poljoprivreda.

Ugledni privrednik

Boško Petrov: Kako je “jogurt revolucija” uništila Novi Sad i Vojvodinu

Boško Petrov (na čelu Novog Sada kao predsednik Skupštine Grada od 1985. do 1989.) – ekonomista, privrednik, političar, gradonačelnik (Mošorin, 1. mart 1935). Posle osnovne škole u rodnom selu, nižu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima, a Ekonomsku srednju školu u Novom Sadu kao najbolji učenik u generaciji. Na beogradski Ekonomski fakultet upisao se 1954, ali je u junu 1956. prekinuo studije, iako je sve ispite davao sa desetkom. Naredne 1957. godine nastavio je da studira i diplomirao 1959, sa radom na temu “Privredno-geografske karakteristike sreza Novi Sad”.
Kao ugledni privrednik nalazio se na mnogim važnim funkcijama: bio je predsednik Skupštine ekonomske zajednice za odnose SFRJ sa inostranstvom i na čelu ove zajednice u Vojvodini, predsednik Jugoslovensko-poljske komore, a u Saveznoj privrednoj komori rukovodio je sekcijama za odnose sa Egiptom, za zemlje SEV-a, Kinu i Kubu. Ponuđeno mu je bilo mesto predsednika Predsedništva SSRN Jugoslavije, što je on odbio, nakon čega je pao u nemilost režima Slobodana Miloševića. Dobitnik je preko 50 povelja i plaketa, Oktobarske nagrade (1983) i Povelje grada Novog Sada (1982), Ordena rada sa zlatnim vencem (1984), Ordena za zasluge Poljske sa srebrnim vencem (1986)…

O privatizaciji na srpski način i usputnim pljačkama, Petrov kazuje:

– Dva su cilja bila – negde je namera bila da se obnovi proizvodnja, a negde samo da se zauzme tržište. Sudske hronike u medijima vrlo eksplicitno pokazuju da most koji se uspostavlja kroz privatizaciju između privatnog kapitala i državnog koji se privatizuje, predstavlja most najbizarnijih krađa i pljački. Uspostavlja se deo privrede pod nazivom javni sektor. To su organizacije od posebnog značaja za državu i lokalne zajednice. Taj sistem krađe se, kada je reč o privredi, nastavio do danas, ništa se nije bitno promenilo.

Petrov tvrdi da je nemoguće napraviti koaliciju bez sporazuma političkih stranaka oko podele javnog sektora. Do sada ni jedna partija nije odgovarala za stanje u javnim preduzećima, niti je ikoga to interesovalo. Osnovno pitanje je koje funkcije se dobijaju u toj organizaciji i koliko članova ili simpatizera određene političke opcije može da se zaposli.

– U referatu, objavljenom pečetkom marta u „Politici“, guvernerka Jorgovanka Tabaković, kaže da državna preduzeća smetaju razvoju privrede! Ne sme se međutim prenebreći i prećutati činjenica da to nisu državna, već stranačka preduzeća. Pa, treba zaustaviti krađe u njima, a iznad svega stranačku politiku!

Branislava Opranović (Autonomija)

Malo mesta, mesta, sklanjajte seee… A, vi, dižite noge, šta ste se ukipili, kako da vas guram – vikala je gospođa u belom mantilu dok je gurala kancelarijsku stolicu s tri noge na točkiće, probijajući se kroz gomilu bledih ljudi s mimikom pomešanog jada, nemoći, bolesti,neverice, besa, zabrinutosti, straha…

Ona – medicinska sestra, mršava gospođa koja elegantno nosi svoje godine, kratke kose, tankih negovanih prstiju i snažnih šaka, imala je na licu tragove skvrčenog osmeha dok je Peru, u toj tronogoj stolici, gurala, na mahove udarajući u zidove i ljude u čekaonici, do rentgena u ambulanti na novosadskom Novom naselju, pretvorenu u takozvanu kovid ambulantu. Da nije nje, koja je – valjda potaknuta i iznervirana Perinim zapomaganjem (na šta sam ga ja još dodatno nagovarala, smatrajući to jedinim načinom da se brže evakuišemo odatle) da ga jako boli slomljeni kuk, da on ne sme i ne može još da hoda i da smesta zahteva adekvatnu stolicu – ustala sa svoje kancelarijske stolice i pretvorila je u medicinsko pomagalo – te bismo srede, drugog dana decembra ove zmazane, boleštinom obeležene godine – čekali valjda do sledećeg pika i narednog leta! Čekali bismo tu prokletu medicinsku stolicu (ili nosila, ili šta god) na kojoj je on, slomljenog kuka, morao, u iole civilizovanijim zemljama u 21. veku, a u Evropi, biti prevezen do rentgen aparata. Čekali do nikada, valjda, kao i drugi napaćeni građani, kojih je, pogurenih i stisnutih u toj čekaonici bez vazduha, bilo, činilo se, na hiljade. Većina ih je stajala, a gde bi i seli! Ćutali su, a šta bi i rekli! Tek po koji čovek bi povisio glas… Čekam, pet, sedam, deset sati…!

Jer, u Novom Sadu, glavnom gradu Vojvodine – i pored višegodišnjih napora, ljubavi i neštedimice danonoćnog rada Velikog Vođe za dobrobit svog naroda – na bezmalo pola miliona stanovnika ima samo jedna kovid ambulanta gde ljude testiraju na korona virus! A, u njoj, kako nam je rečeno, ima dve medicinske stolice/ kolica/nosila/pomagala…! Da ne bude zabune, ima ovaj skrajnuti, opljačkani grad još ambulanti, ali nema u njima ko da radi! I pored svog optimizma, i nadasve „patriotske iskrenosti“ prvog čoveka Kliničkog centra Vojvodine, izrečene pred tv kamerama – medicinskog osoblja je sve manje (kovid je razlog, ne reče i odlasci u uređene zemlje gde se nefalsifikovana diploma, znanje i rad cene i nagrađuju), ali to ne ugrožava funkcionisanje zdravstvenog sistema u Novom Sadu! Nazdravlje!

Perino je snimanje – nakon što smo u pauzi smene od umora sivih medicinara, čekali oko sat da se rentgen aparat ohladi – obavljeno tako što su medicinske sestre, bez nervoze i u roku od nekoliko minuta uspele da dozovu dvojicu svojih kolega, plećatijih muškaraca, koji su te noći u kovid ambulanti ostavili svoje poslove, podigli pacijenta i držali na nogama, uspravno, sve dok snimanje nije obavljeno.

A, u našu, novosadsku, jedinu kovid ambulantu dospeli smo tako što je on plitko disao i gušio se. Ljubazna, dobronamerna, mlada, no, očito, ne tako vična postavljanju dijagnoze, lekarka u kućnoj poseti, nervozno i iskreno zabrinuto, rekla je: S plućima je loše, odmah u kovid ambulantu! – Ali, on je plućni i srčani bolesnik, srce ne može da ispumpa vodu, zašto kovid ambulanta? – A, šta, gospođo, ako je kovid? Zovite Hitnu! Iritirajući zvuk, skafanderi, komšije vire kroz prozor…

Stigosmo. Brzi test na koronu bio je negativan. Saturacija (kiseonik) dobra. Obavljen je i PCR test (rezultati za 48 sati). Guši se! Smešten je u posebnu sobu na neki pomoćni ležaj, podbočen na lakat… Snimak pluća je pokazao upalu levog plućnog krila, i vodu u plućima!

-Čim dođe prevoz – reče dežurna lekarka krenuvši, ne gledajući nas, do sledećeg od hiljadu pacijenata – odvešće vas na Infektivnu!

-Neću! Ne daj me! Odande se malo ko vraća živ!

-Ne pričaj gluposti, nema nam druge, moraš kad kažu, ne drami, biće sve u redu! (Ipak, da on ne čuje, pitam zašto na Infektivnu, kad mu je brzi test negativan, kiseonik dobar, zar nije rizik da se tamo, tako načetih pluća i lošeg srca, zarazi koronom?)

–Neće ga nigde drugde primiti! Nema PCR test! Hoćete li da vam se uguši kod kuće?!
Čak i ja nekad zaćutim. Nisam više ništa pitala.
Opet tumbanje i prevoz sa slomljenim kukom!

– Vozite gospođo za nama!

– A, kuda?

– Na rehabilitaciju, tamo je sad Infektivna!

Trčim da stignem do kola parkiranih kilometar dalje, na jedinom, valjda, slobodnom mestu na Novom naselju.

Portir na ulazu u dvorište pokrajinske bolnice: Ne možete tu da parkirate, odmah da ste…! – A, da prvo vidim hoće li mi se muž ugušiti, pa … Zaćutao. Pristao.

–Imate li, gospođo da mu date vode – pita me sestra na ulazu prostorije, krcate ljudima koje Hitna neprekidno istovaruje, u zgradi nekadašnje Rehabilitacije (odmah kod rampe na ulazu za Klinički centar s Futoškog puta) pretvorenu, kasnije se ispostavilo, u svojevrsnu trijažu pre, eventualnog smeštaja pacijenata na Infektivnu kliniku.

Ta plastična flašica vode ponesene od kuće (svašta sam još imala u rancu – mandarinu, bananu, lekove, nalaze, dezinfekciju, gusku za piškenje, ćebence, novine, knjigu, maske i rukavice … za svaki slučaj, Srbija je to, brale!) učinila je da dođem do praga veće sobe, gde je Pera smešten, uz još desetak bespomoćnih, uplašenih ljudi… Sestra mu pruža vodu.

– Pa, zar ovde nemate vode?

– Ima vode, ali nemamo u čemu da im damo!

U sobi, teški pacijenti, stariji ljudi, gotovo svi sa u belo ofarbanom metalnom bocom kiseonika u naručju… Pored Pere, na manje od pola metra, leži čovek koga medicinski brat ljubazno, glasno i uporno pita: Čiko, ne možete da govorite, ili ne razumete srpski?

Krenem, mahinalno jače stiskajući masku uz lice, s praga u hodniku, prema mučeniku skoro prekrivenom preko glave i kažem – Evo, ja ću da prevodim! Čovek u belom mantilu me belo pogleda i pre nego što je uspeo da progovori, ja kažem – Slovački i rusinski ću razumeti, a mađarski znam…! Nije trebao prevod…

Nakon nekoliko sati, za vreme kojih sam, opet s praga u hodniku s pogledom u sobu (a, ko bi me odatle pomerio, stavila još jednu masku preko postojeće), izbezumljivala Peru svojim instrukcijama (prigušenim glasom i pokazivanjem rukama, nogama, ramenima, glavom…) – digni glavu, diši, gledaj me, ne skidaj masku, znam da te boli kuk, pa kukaj glasnije, čoveče… dezinfikuj ruke, prskaj sve okolo, u džepu ti je flašica… da piškiš, ne možeš sada… može, evo ti guska ponela sam od kuće… neću, ti si luda…

U jednom trenutku do njega dolazi lekarka (pitam, s praga, mogu li ja da joj objasnim!) – koja je prethodnih sati ulazila i izlazila iz te sobe, kliizila kao ruska babuška, tek malo pogurenih ramena, prijatnim tonom, bez da je nekog od pacijenata uznemirila, ulivajući poverenje svojim jasnim i glasnim artikulisanim instrukcijama, gledajući ljude iz pratnje pacijeneta u oči – i pita: Šta ćete vi ovde? Idite kući, tamo čekajte rezultat PCR testa. Bez toga, ne mogu ništa da tvrdim… Ali, sva je prilika, da njegovi simptomi i nalazi pokazuju da otežano disanje, gušenje, potiču od kardio-pulmoloških tegoba. Pojačajte diuretike, antibiotici… Idite kući! Ako je negativan… Ako je, kojim slučajem, ipak, pozitivan… Čitam na pločici, ona se zove dr Snežana Brkić. Hvala.

Više od dva sata čekanja na prevoz kući. Opet dramatično smeštanje u vozilo (kuk!), , opet medicinari u skafanderima od kojih, ni krivih ni dužnih, vas podilazi jeza (u kolima Hitne sve oblepljeno i pričvršćeno flasterima!).

Benzin mi je pri kraju, dok sam obavila pumpu, uveliko prošla ponoć, zatvorila se i Janković apoteka… Ima li noćnog dežurstva, u koju apoteku…? Guglam na parkingu kod Sajma, tik ispred čuvenog „Magazina“… I tu, na tom, mestu, pade mi, eto, gradonačelnik Novog Sada, na pamet – Znate li da, vajni gradonačelniče, upravo idem s mesta gde pacijentima kod kojih sumnjaju na koronu, s temperaturom i bocama kiseonika, na trijaži infektivne, ne mogu da daju vode, jer nemaju plastičnih čaša, niti bočice mineralne… Lepo je što tzv mediji pišu da redovno obilazite baku…

U dežurnoj apoteci nema hemomicina, to sad svima treba, pa nestalo, kaže apotekarka, ali ima „plivin“ antibiotik istog sastava i jačine (živela ex YU!) … Molim i jednu gusku za piškenje – (sve iz ranca, sve stvari ponesene za svaki slučaj u kovid ambulantu i na Infektivnu, računajući i posudu za mokrenje, sam, čim smo stigli kući, jednim potezom pobacala u đubre) – nema!

Imali smo sreće, u odnosu na većinu, brzo smo završili – odiseja kroz kovid ambulante u glavnom gradu Vojvodine trajala od šest uveče do pola jedan ujutro narednog dana. Našla sam, te noći, u drugoj apoteci i famoznu, jednu gotovo običnu plastičnu posudu, gusku za mokrenje (možda da, ipak, poručite pre nego što nestane, znate, nepokretni boelsnici…) Plastične čaše ću, pak – sto dinara, sto komada – sutra odneti u ambulantu. Na rehabilitaciju može da se uđe i sa druge strane, skrene se kod onog velikog, novog kafea „Magazin“ kod Sajma, gde sam se setila gradonačelnika… Dobro je osvetljeno, blješti, ne možete promašiti!

(Autonomija)

The post BRANISLAVA OPRANOVIĆ: Odiseja kroz kovid ambulante u glavnom gradu Vojvodine appeared first on Autonomija.