Često smo spremni da se zaklinjemo u ono što smatramo svetinjama, da se dičimo kako smo među onim narodima koji ne zaboravljaju svoju istoriju, koji umeju da neguju sećanja, čuvaju tradiciju, a posebno relikvije istorijskih spomenika. Tu, bar, kako mislimo, ne može niko ništa da nam zameri, to nas, ubeđeni smo, čini drugačijima i boljima od ostatka sveta.

Jedan od takvih velikih i tragičnih istorijskih događaja jeste i proboj Sremskog fronta krajem 1944. i početkom 1945. godine . U spomen poginulih na jednom od najtežih i najdugotrajnijih domaćih, ali i bojišta Drugog svetskog rata, podignut je 1988. godine kod sela Adaševci, uz levu obalu reke Bosut, na mestu koje je simbol borbe protiv fašizma, spomenički kompleks “Sremski front”. Ova memorijalno-građevinska, hortikulturno-pejzažna, istorijsko-muzeološka i umetnička kompozicija, trajni je spomen na jednu od odlučujućih bitaka u Jugoslaviji, u kojoj su, pored savezničkih vojnika i boraca NOR-a, poginuli i mnogi maloletni mladići, koji su krajem 1944. mobilisani i uz kratku vojnu obuku poslati na front.

I dok već više decenija, u okviru istorijske revizije, traje rasprava da li je u pitanju „jedna od najvažnijih bitaka u NOB-u, bez koje nije bilo moguće osloboditi do tada okupirane teritorije Jugoslavije” ili je, kako to nacionalisti tvrde, „komunističko rukovodstvo po dolasku u Srbiju želelo osvetu zbog proterivanja komunista 1942. i zbog toga poslalo goloruke mladiće u borbu” – danas, sedam decenija nakon toga, diže se nova prašina i otvara se novi skandal – neko se usudio da spomenik na velike i tragične istorijske događaje derogira nedoličnim i bahatim ponašanjem: u okviru postojećeg spomeničkog kompleksa Sremski front, po rečima novosadskog arhiteke Miroslava Krstonošića, bez građevinske dozvole i saglasnosti autora, podignuti su pravoslavna crkva i baraka u koju je smeštena kafana.

Srušena vizija

– U dva poteza srušena je čitava vizija spomeničkog kompleksa. Da bircuzu tu nema mesta, izlišno je i govoriti. A dograđeni duhovni objekat, pravoslavna kapela, osim što je podignuta bez bilo kakve dozvole i ne na crkvenom zemljištu, stilom i oblikom ni slučajno ne spada u čitav kompleks, a posebno ne u njegov urbani plasman u aleji velikana i verovatno bi više pripadala pejsažu nekog grčkog, primorskog stila, nego udarnoj i najlepšoj sakralnoj lokaciji koju Srem ima – kaže arhitekta Krstonošić. – I mnogi drugi postupci vezani za divljanje neidentifikovanog karaktera na ovom prostoru su vrlo neprimereni.

Krstonošić podseća da mu je za projektovanje spomenika Sremski front, žiri, čiji je predsednik bio arhitekta Bogdan Bogdanović, dodelio prvu nagradu.

– Veoma sam bio ponosan što je moj rad prihvaćen, između ostalog i zbog toga što po očevoj i dedinoj liniji potičem iz tog dela Srema i što sam želeo da, osim velikog simbola antifašizma, taj spomenik bude sagledan i kroz vizuru Srema velikog slikara Save Šumanovića, takođe stradalog u Drugom svetskom ratu. Uz mene, kao autora, za vajarske bronzane i gipsane radove angažovao sam Jovana Soldatovića, a ukrasno zelenilo urađeno je po zamisli prof. dr Milana Sapundžića. Spomenički kompleks, koji se prostire na 27 hektara, otvoren je 1988. godine, a na otvaranju je bilo 150.000 ljudi iz čitave SFRJ, kao i predstavnici savezničkih snaga. Žrtve su bile velike, ujedinjene u antifašizmu, koji je nadilazio njihovu nacionalnu i versku pripadnost.

Krstonošić kazuje da je kompleks Sremski front podignut na najvećem evropskom ostrvu između Save, Dunava i Bosuta, borbe su vođene u svim pravcima, front je imao sedam linija koje su upravo i karakteristične u njegovoj likovnoj realizaciji, sa elementima rovovske borbe. Pored toga, podignut je i Muzej od preko 1500 kvadratnih metara, koji, po njegovim rečima, povezuje drugu stvarnost, istoriju tog prostora od Kelta, Rimljana i Slovena do danas, što pokazuje istorijsko i arheološke bogatstvo, a ujedno i povezuje prelaz Fruške gore u ravnicu. Želeo je, u čast Šumanoviću i njegovim pejsažima, da sakralno i likovno arhitekturu podredim Šumanovićevim idejama, koji je streljan u Sremskoj Mitrovici.

O kompleksu brine mesna zajednica?!

– Prilikom arhitektonskog rešenja pokušao sam sve da sagledam i zaokružim. Spomenik se nalazi na međunarodnom autoputu, na kome je promet od 28.000 vozila dnevno, što stvara mogućnost za samostalno izdržavanje, a važna je i činjenica da su u okolini odlični uslovi za razvoj lovnog i ribolovnog turizma. Ako tome dodamo i neiskorišćeni heliodrom i blizinu 32 fruškogorska manastira i tri reke, onda plasman i lokacija na prostoru gde je podignut spomenik Sremskom frontu ne bi smeo da bude tema diskusije stvaranja nekih drugih vrednosti na tom prostoru.

Umetnička ideja spomeničke celine Sremski front, sagledana kroz vizuru istorije, urbanizma, prirodnih bogatstava, pejsažnih i mnogih drugih karakteristika Srema, ocenjena je kao spomenik nulte kategorije i stavljena pod brigu države. Na žalost, nakon toga slede neshvatljivi događaji. Država, odnosno Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, koje je minulih godina u potpunosti vodilo brigu o Spomeniku, poverava Opštini Šid upravljanje i održavanje Spomen kompleksa. Tom prilikom, na sednici opštinskog parlamenta, odlučeno je da o tekućem održavanju kompleksa brine Mesna zajednica Adaševci! Turistička organizacija opštine, biće, pak, zadužena za promociju turizma! Pomenuto je, tada da bi oko 7.000 posetilaca Spomeniku godišnje moglo da se udvostruči dodatnim promovisanjem.

Stosedamdesetpet dana pakla

Sremski Front nastao je odmah nakon oslobođenja Beograda, 21. oktobra 1944. godine. Tada su jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije prešle preko reke Save, i otpočele sa neprijateljem veoma teške višemesečne borbe na ovom prostoru.
Teške borbe na Sremskom frontu vođene su 175 dana, od oktobra 1944. do 12. aprila 1945. godine, a u njima je učestvovalo oko 250.000 vojnika na obe strane.
Sremski front je uspostavljen pošto su otpočele završne borbe za oslobođenje Beograda i cele zemlje u Drugom svetskom ratu, kada je formirana borbena linija duž zapadnih granica Srema.
Nemci su ovaj front držali zbog izvlačenja delova armije „E“ iz Grčke, Makedonije i sa Kosova i zato su ga očajnički branili.
Tokom rovovske borbe poginulo je više od 13.000 boraca NOVJ. Imena poginulih boraca, koji su u borbi za slobodu protiv fašizma dali svoje živote, uklesana su u Spomen obeležje u Aleji časti, ali tačan broj broj imenom i prezimenom nikada nije utvrđen.
Crvena armija izgubila je 1.100 vojnika, bugarska Narodna armija 623 i brigada „Italija“ 163 borca, a neprijatelj oko 30.000 vojnika.

Nakon što je početkom 2011. godine država brigu o Spomeniku jednim potezom prebacila na MZ, počele su uobičajene nedaće: MZ, razume se, nije imala ni snage, ni stručnjaka, a naročito novca, da se adekvatno značaju Spomenika stara o njemu. Predsednik Saveta MZ Ilija Marković izneo je, tom prilikom, da održavanje Muzeja predstavlja veliki problem, jer krov prokišnjava i da će morati da se popravi. Tim povdom moraće da se obrate nadležnom ministarstvu, a sve preko Arhiva Srema koji je zadužen za Muzej.

Crkva bez dozvole

“Ispred Muzeja, prema reci Bosut, iskopane su dve jame namenjena jezerima, koje ćemo spojiti mostovima i šetalištem uz reku. U neposrednoj blizini ove reke napravićemo etno-restoran, sa sremačkom hranom. A, na samom ulasku postavićemo suvenirnicu, gde že se prodavati najmanje deset modela spomen obeležja. Kupićemo brodić za turiste… Spomen obeležje dobiće stari sjaj…” – vizija je koju je izneo tadašnji direktor Turističke organizacije Šid Miroslav Mića Janjić.

Odluka

Odluka o proglašavanju Spomen kompleksa Sremski front za kulturno dobro, u članu tri, o opštim merama zaštite, kazuje: “… Zabranjuje se izvođenje radova u neposrednoj okolini kulturnog dobra, koji mogu narušiti spomeničko svojstvo kulturnog dobra bez utvrđenih uslova i saglasnosti nadležnih organa…”

– Velikodušno darivanje države dovelo je do lošeg održavanja Spomenika i Muzeja, a manevar je zaokružen podizanjem sakralnog objekta na mestu gde ne pripada, neprilagođenog stila i oblika, koji nema ni građevinsku niti bilo kakvu dozvolu. Duhovne snage su samostalno odlučile da podignu pravoslavnu kapelu u okviru spomeničkog kompleksa. Sve je realizovano uz aminovanje Ministarstva rada zapošljavanja i socijalne politike koje je dalo saglasnost na osnovu Odluke Odbora Vlade Republike Srbije za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije na sednici februara 2005.Sednici su prisustvovali: Jovan Soldatović, koji je bio moj saradnik na projektu, a na toj sednici je predstavljen kao autor Spomen obeležja Sremski front, dr Božidar Simatković pomoćnik ministra rada, Vladan Tomčić pomoćnik ministra kulture i Dejan Ristić viši stručni saradnik u Ministarstvu rada. Konstatovano je da je “postignuta saglasnost da se u okviru obeležavanja 60. godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu podigne pravoslavna kapela manjih dimenzija… Kapela će biti podignuta u spomeničkoj celini koja simblozuje razvoj i nastavak života nakon velikih borbi na Sremskom frontu…” – kaže Krstonošić i tvrdi da su napravljena tri nedopustiva koraka: Crkva je podigla trajan objekat na tuđem zemljištu, reč je o neverifikovanom projektu i divljoj gradnji. Uz sve to, on podseća da postoji dualizam vlasti u zaštiti spomenika kulture između republičkog i pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

O, kako tvrdi, nelegalnim građevinskim poduhvatima u Aleji časti i svemu ovome arhitekta Krstonošić je pismima obavestio Vesnu Pešić, Bojana Pajtića, Ištvana Pastora i Ivicu Dačića. Osim od Vesne Pešić, koja je objasnila da nema nikakvog uticaja na rešavanje čitavog slučaja, odgovor ni sa jedne druge adrese nije stigao.

Branislava Opranović (Autonomija)

Šta bi Novosađani bez naprednjaka i “Dveri”! Dok se desetine hiljada hvataju za glavu gledajući u prazan kućni novčanik pred predstojeće božićne i novogodišnje praznike, naprednjaci i “Dveri” brinu za njih! Pompezno su, nadajući se svenarodnoj radosti, najavili da će ove godine veselja, a u njihovoj organizaciji, biti za sve i da ćemo predstojeće hrišćanske praznike i novu 2013. dočekati svi zajedno, kao velika, srećna domaćinska multi-kulti porodica! Oni će – reče Andrej Fajgelj, direktor Kulturnog centra grada kome je poverena organizacija proslava – “u skladu sa tradicijom velikih evropskih gradova, ove godine proslavljati katolički, protestantski i pravoslavni Božić” ! A, sve zbog toga, izjavio je ex-istaknuti član “Dveri”, jer je Novi Sad “multikulturalna celina”! Eto, glavni grad Vojvodine i njegovi žitelji, različitih konfesija i nacionalnosti, dočekaše da im bivši radikali i “Dveri” koje glasno, jasno, nervozno i agresivno zahtevaju ukidanje autonomije Vojvodine, pa i same Pokrajine, kao “neprirodne tvorevine”, čine da se niko od Novosađana, pa bio on i Mađar, Hrvat, Rusin, Rom…, za praznike ne oseti zapostavljenim ili, ne daj Bože, ugnjetenim i da odagna svaki eventualni strah pred silom ustoličenom nacionalističkom vlašću u Novom Sadu. To su, valjda ti “novi sadržaji, koji do sad nisu viđeni”, a koje Fajgelj poklanja uz obećanje da će to “odsad biti praksa”, potpuno siguran da će još dugo biti u prilici da brine o dušama i praznicima svih Novosađana.

Ta briga će Novosađane, ma koje vere i nacije bili, koštati oko 30 miliona dinara. Dvadeset miliona za multikulturalni program, jer će, gle čuda, “pokrivati” sve božiće, zajedničku nam Novu godinu, kao i onu koju pravoslavci obeležavaju po starom kalendaru. Deset miliona potrošićemo za novu gradsku, ukrasnu, svečarsku rasvetu. Sudeći po tome koliko košta, i ona je, bez dvojbe, multikulturalna!

A, da bi praznovanje bilo što šarenije, a time, valjda i ubedljivije pokazivalo prisutnost nove, narodne vlasti, uprava Grada se dosetila da bi bilo pravedno, radikalski i naprednjački pošteno i na visini zadatka, da se raspiše konkurs za kreativno ukrašavanje grada, kao i tender za izbor dobavljača za nove zvezdice, prskalice, sijalice… na ulicama, razume se centra grada. Odlučeno je da je ponuda izvesne „Kompanija Blagojević” najbolja. Stari ukrasi iz prošlih godina, mada i nisu toliko stari jer su kupljeni u radikalsko vreme i u radikalskim bojama – ukradeni su! Bili su skladišteni u JP “Stan” i odande su, objavljeno je tek pre nekoliko dana, netragom nestali! Gde su nestali, ko je lopov i na čijim ulicama ili ispred čijih vikendica će ovih dana zasijati, ni policija ne zna. Mada “ozna” sve dozna, čini se da niko nije voljan da uperi prst u krivce. Pre će biti da je to spinovanje bio najlakši način da se bez obrazloženja rebalansom budžeta, kroz programe ZIG-a, „Zelenila“ i Kulturnog centra grada, odvoji 10 miliona dinara za novo svetlucanje!

Idejno ludilo

Idejno rešenje nove rasvete dala je arhitekta Vera Golubović, a u konceptu ukrašavanja učestvovali su i stručnjaci iz kabineta gradonačelnika i Gradska uprava za komunalne poslove. Nova rasveta krasiće Gradsku kuću, Trg slobode, ulice Kralja Aleksandra, Zmaj Jovinu, Dunavsku, Laze Telečkog, Njegoševu, deo Bulevara Mihaila Pupina do raskrsnice s Ulicom Žarka Zrenjanina.

Predviđeno je da se u četiri gradske celine koristi LED, hologramska i 3D rasveta: na Trgu slobode, u pešačkoj zoni u centru, na Gradskoj kući i na prilazima centru – delu Dunavskog parka i Bulevara Mihaila Pupina. Nova rasveta trebalo bi da bude projektovana tako da se može nadograđivati i dopunjavati novim elementima iz godine u godinu, ako se slučajno pojavi još neki novi božić ili još novija nova godina. Trodimenzionalni motivi, koji će se nalaziti u ulici Kralja Aleksandra biće u obliku trometarskog valjka prečnika 1,3 metra. Nad proširenjem na početku Dunavske ulice, gde se nalazi svetleći prsten, uz pomoć svetlećih lančanica biće formirana prostorna „meduza“, dok će nad ulicom visiti svetlosni valjci. Ovi valjci biće u skladu s onima u Zmaj Jovinoj ulici, koje će dopuniti i trodimenzionalne bele svetleće zvezde visine 1,2 metra i širine od 60 do 90 centimetara, tvoreći stilizovano zvezdano nebo u kojem će se ogledati nebeski narod.

U Njegoševoj ulici i ulici Laze Telečkog nad glavama šetača sijaće trodimenzionalni dijamanti, dok će u Dunavskom parku, na ulaznim pravcima i oko jezera, stubovi javne rasvete poneti svetleće cvetne dekore u plavoj i crvenoj boji. Stubovi javne rasvete na Bulevaru Mihaila Pupina dobiće „padajuće svetlo“, ukras koji će od bandera napraviti svetleće jelke.

Trg slobode ove godine dobiće hologramsku rasvetu. Kako navode u Zavodu, ovo osvetljenje predstavlja najnoviju tehnologiju kontrolisanja rasvete kompjuterima, dok bi projektori bili smešteni na fasadam okolnih zgrada, na kojima bi stvarali padajuće zvezde, pahuljice… Gradska kuća bi trebalo da zasija „svetlosnom draperijom“ visokom 10, a širokom 32 metra.

Besmisleno trošenje u vreme velikog siromaštva

“Nije opravdano trošiti milione dinara za jednu noć, bolje bi bilo taj novac dati oboleloj deci za operacije, trudnicama, sirotinji. Besmesleno je dati toliko novac za zabavu, pogotovo što smo svakog dana sve siromašniji. Proslava Nove godine u vreme ovakve krize je iracionalna. Ne znam da li narod slavi to što je preživeo još jednu godinu, ili što ne zna šta ga čeka u sledećoj i kako će je preživeti”, izjavio je sociolog Momčilo Bajac.

Neviđeni spektakl u vašem gradu

Andrej Fajgelj: Biće ludo i nezaboravnoi!

Odluci o ukrašavanja grada kao i budzetu za “nikad do sada viđeni praznični spektakl” prethodilo je natezanje oko finansija. Organizatori, Kulturni centar grada, je tvrdio da mu je za program dovoljno 20 miliona, da bi, potom, skupštinski Savet za kulturu “pojačao” iznos i odobrio dodatnih 10 miliona dinara za gotovo dvomesečnu organizaciju praznika, čime su se troškovi povećali čak na 30 miliona. Ovaj predlog nije glatko prihvaćen na Savetu, jer su pojedini članovi ocenili da je to nepotrebno povećanje i da je postojećih 20 miliona dovoljno. Potom je na potezu bio gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, ili, bolje rečeno, prvi borac u Vladi Srbije potpredsednik Aleksandar Vučić. Dobro obevešteni krugovi iz vlasti (a ipak bliski autonomašima za “ne daj Bože”) bruje kako je prvi potpredsednik “naribao” prvog čoveka novosadske vlasti i naredio smanjenje troškova, da bi potom Vučević “odlučio”da skreše rasipnički budžet namenjen uveseljavanju.

Javnost je ovog puta bila zaista glasna u kritikama rasipništva u vremenu velike besparice, nezaposlenosti i bede. Mediji su ubrzo “provalili” za čije će se muzičke numere platiti miliončići, da bi nekoliko dana nakon toga bilo i potvrđeno da će pevač Vlado Georgiev zajedno sa Novosađanima na Trgu slobode odbrojavati poslednje sekunde ove godine na svom nastupu 31. decembra.

U novogodišnjem koncertu učestvovaće još i hor „Viva voks“, muzičar Slobodan Trkulja i pevač Sergej Ćetković.

– Za proslavu će biti potrošeno onoliko novca kolikoi prošle godine, s tim da Georgiev neće naplatiti gradu korišćenje bine, razglasa, rasvete i opreme. Ovo je dokaz da možemo organizovati vrhunski događaj, a da budemo društveno odgovorni – izjavio je Fajgelj.

Georgiev je izjavio da se na ovaj potez odlučio nakon negativne kampanje koja je vođena protiv dočeka, te da mu je veoma drago da se posle svih „nagađanja i laži medija sve ispostavilo drugačije“.

– Niko neće imati ništa protiv da dam svu opremu koja puno košta na uslugu Novosađanima. Kafanski pevači za Novu godinu naplaćuju honorar od 1.000 evra, ja svojim muzičarima dajem dve hiljade, što znači da tu noć pevam za džabe – objasnio je Georgijev kako će osiromašiti zbog Novosađanaali pomoči svojim muzičarima da se ne osećaju bedno kao kafanski pevači sa samo somom eura u džepu. Biće za svakog bar desetak prosečnih novosadskih plata za mnogo manje od desetak sati svirke.

Pored najluđe noći u gradu po prvi put će, po rečima Fajgelja, biti proslavljena i oba Božića. Tako će od najavljenih 30 miliona dinara, koliko je u početku bilo izdvojeno za proslavu novogodišnjih praznika ostati i viška para, koji će po izjavi Fajgelja biti vraćeni u gradsku kasu. I time je Fajgelj uterao u laž sve izvestioce gradonačelnikovih izjava (pa i onih koji govore o zavrtanju ušiju iz centrale SNS) koji su tvrdili da neće trošak preći 20 miliona dinara: prosta računica od 20 miliona za muziku plus 10 za ukrašavanje pokradenih ulica čini lako izračunljiv zbir od 30 miliona. Baš onoliko koliko su “lažljivi” mediji i naveli.

Nije se štedelo ni u bolja vremena!

Ni proteklih godina, u boljim vremenima, istina, nije se naročito štedelo. Gradske vlasti su za novogodišnje proslave na Trgu slobode takođe izdvajale u proseku oko 20 miliona dinara, pri čemu je gotovo svake godine bilo polemike o visini troškova.
Pre sedam godina, za doček 2006. godine, liderka Narodne partije Maja Gojković plesala je u ponoć sa Vladom Georgievim, 2007. sa Goranom Bregovićem, a 2008. sa Zdravkom Čolićem. Igor Pavličić nije plesao tačno u ponoć 2009. godine, kada je Nova dočekana uz Zvonka Bogdana, Bajagu i instruktore i novosadsku pevačicu Anu Perišić.
Prednovogodišnje manifestacije – koncerti, performansi, karnevali, izložbe, dečije predstave i maskenbali, izjavio je tada Pavličić, imali su humanitarni karakter, a milion dinara od sume koju je grad izdvojio za organizaciju proslave bio je uplaćen na poseban račun. Demokrate su, po rečima Pavličića te godine želele “da naprave novogodišnju atmosferu već od početka decembra, a u fokus su stavili humanost i mnoge akcije usmerene ka tome da se prikupi novac za donacije!“ Grad se tada hvalio da je troškove proslave smanjio sa 20 na 17 miliona, čime je pokriven jednomesečni program, koji je obuhvatao i veče 13. januara uoči proslave Nove godine po starom kalendaru.

Novi Sad je car!

Fajgelj je još dodao i da mu je žao što postoje ljudi koji misle da Novom Sadu ne treba veličanstven doček Nove godine. „Ja Novi Sad posmatram kao centar Srbije, kao Srpsku Atinu, i mislim da mi ne smemo da imamo kompleks niže vrednosti i stav da mi ne treba da organizujemo najveće kulturne događaje u Srbiji, pa i regionu“.

Fajgeljev stav da se treba ponašati kao “pijani baron”, potvrdio je i Radovan Jokić, nekadašnji član Gradskog veća za kulturu u vreme gradonačelnice Maje Gojković: “… Ljudi zaslužuju bar jedan dan dobrog provoda. Znate, ljudi žive 365 dana na korici crnog hleba i zaslužuju malo zabave. Zato je jako važna proslava na gradskom trgu za koju građani ne treba da plate!”

Branislava Opranović (Autonomija)

Permanentni i vrlo organizovani pritisci na AP Vojvodinu još su žešći nakon Odluke Ustavnog suda Srbije kojom su osporene nadležnosti pokrajinske vlasti. Razmere posledica ove šokantne, iako po mnogima ne i iznenađujuće vesti, svakodnevno se otkrivaju. Na red je došla i Vojvođanska akademija nauka i umetnosti. Pritisci su rezultirali time da je Akademija uputila inicijativu osnivaču, Skupštini AP Vojvodine, za promenu imena VANU!

Ovome je prethodilo Otvoreno pismo VANU vojvođanskoj, srpskoj i međunarodnoj javnosti, u kome članovi Akademije, između ostalog, upozoravaju na “destruktivne posledice koje se već naziru kao rezultat političkih pritisaka s ciljem recentralizacije države. Na drugoj strani, kada je reč o pokrajinskoj političkoj sceni, primećujemo da nakon Odluke Ustavnog suda Srbije, kojom je osporeno finasiranje aktivnosti VANU, nisu još ponuđeni dovoljno jasni i artikulisani programi unaređenja vojvođanskih kultura i nauke… Upozoravamo da su posredi zahtevi za ukidanjem prava legitimnim i autoritativnim institucijama AP Vojvodine… Reč je o neshvatljivom osporavanju mogućnosti da VANU obogati procese ostvarivanja i niza drugih ustavnih prava i sloboda građana Srbije koji žive na teritoriji multikulturalne Vojvodine…Odlukom ustavnog suda Srbije (10. 7. 2012.) osporen je u celosti Član 64. Zakona o utvrđivanju nadežnosti APV, pa je tako osporena mogućnost da se VANU finansira iz Budžeta APV sa stavke nauke…”

Tamaš: Ustavne sudije su sramota za Srbiju i pravdu

U čemu se ogledaju, kako se manifestuju i koje su prirode (finansijski ili politički) pritisci na Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti, koji se navode u Otvorenom pismu VANU, za “Autonomiju” govori predsednik VANU, akademik Julijan Tamaš:

– Kada vam neko, a to su nacionalno ostrašćeni političari i kolege, neprekidno, u svakoj prilici spočitavaju da ste “takozvana VANU”, a to za njih znači „samozvana”; da ste zametak “vojvođanske nacije”, “vojvođanskog jezika” i “vojvođanske države”, da puno koštate, da razbijate kulturni prostor srpskog naroda – to su pristisci o kojima me pitate.
Pritom, niti smo samozvani, birani smo po svim standardima akademijskog izbora, i zadovoljavamo kriterijume bilo koje nacionalne akademije, iako te pretenzije nemamo. Uvek naglašavamo da smo regionalna, pokrajinska akademija kakve postoje u civilizovanim zemljama sveta. Istina, naš vrednosni orijentir je poetika i politika prostora, a ne isključivo naciona, jer nas u VANU ima iz više etničkih zajednica, ne samo srpske.

Nedostatak razboritosti i građanske vrline

U Otvorenom pismu se naglašava da se “VANU u u naučnm i umetničkom smislu bavi specifičnim problemima koji su na kreativnoj mapi Srbije zanemareni, a relevantni su za Pokrajinu i zato predstavlja značajan činilac dodavanja humanih vrednosti na ukupnoj društvenoj sceni Srbije. Elementarno je ljudsko pravo na udruživanje u područjima obrazovanja, nauke, kulture i umetnosti, te otud nastojanja da se ukine VANU predstavljaju ne samo političko nasilje, već i anticivilizacijski čin…”
“Pozivamo političku, kulturnu i umetničku javnost Vojvodine, Srbije i regionalnog i evropskog okruženja… da stanu u odbranu smisla i potrebe postojanja VANU…”
“Zakon nas, ipak, ne zabranjuje. To mogu da učine manjak političke volje i nedostatak razboritosti i građanske vrline. Nadamo se da to neće biti slučaj ni u AP Vojvodini, niti u Republici Srbiji” – završava se pismo VANU upućeno javnosti krajem novembra ove godine.

Koji su razlozi zbog kojih je VANU predložila Vladi Vojvodine da pokrene inicijativu za promenu imena VANU?

– Razlozi su pragmatični i psihološki. Ne sme da nas zatekne pravni vakuum, što se nakon rigidnog čitanja Ustava Srbije od strane Ustavnog suda Srbije može očekivati, a potrebno je i da se omogući finansiranje VANU sa stavke kulture, kada je već besmisleno osporeno finansiranje sa stavke nauke. Ustavni sud Srbije se odnosi prema VANU kao da su njeni članovo nekakav radioaktivni otpad, što je uvreda za sve poslenike nauke, kulture i umetnosti. To ne vide samo ljudi nacionalno sužene svesti.
Promenom imena u “Akademija nauka, kultura i umetnosti Vojvodine”, regionalna akademija od posebnog značaja za APV, naglašavam da nismo državna niti nacionalna reprezentacija, da odrednica “vojvođanska” nije pandan nacionalnim odrednicama tipa “srpska”, “mađarska”… Tako da kraj naziva “…Vojvodine” naglašava tu regionalnost. Uz to, umetanjem odrednice “kultura” naglašavamo našu multikulturalnost i multikonfesionalnost. Konačno, kultura je širi pojam koji obuhvata i nauku i umetnost, odnosno sve ono što je intervencija ljudskog uma i ruku na prirodi.

Radovi

VANU ima 17 članova. Osim univerzitetske nastave i rada na naučnim projektima njihovu produkciju od 2005. do 2011. godine čine 824 objavljena rada u časopisima, 324 urađene recenzije, 40 novih sorti pšenice, 180 predavanja održanih po pozivu, 107 objavljenih knjiga ili poglavlja u monografijama, 9 samostalnih slikarskih izložbi i 10 izvođenja novih muzičkih kompozicija.
Tri člana VANU su istovremeno i članovi inostranih akademija nauka.

Da li ima odgovora na upućenu inicijativu za promenu imena?

– Odgovora, zasad, nema, ali može biti dogovora, ukoliko su naš osnivač, Skupština APV i naš staratelj, Vlada APV, ostali pri stavu da instituciju Akademije treba sačuvati.

Da li će se promenom imena rešiti i finansiranje VANU iz Budžeta APV, osporeno odlukom Ustavnog suda Srbije?

– Moguće. Akademija nauka, kultura i umetnosti Vojvodine imala bi dva matična sekretarijata – nauku i kulturu. Ustavni sud Srbije osporio je samo finansiranje VANU sa stavke nauke. Kultura je dostupno i prohodno polje, koje neće moći da ospori zla volja Ustavnog suda Srbije. Za to im treba menjati Ustav, a s njim će, valjda, nadam se otići i ovaj rigidni sastav takozvanih “ustavnih sudija”, koji sramote i Srbiju i pravdu!

Kako napreduje i u kojoj je fazi rad na izdavanju Vojvođanske enciklopedije?

– Odrednice A, B i C su u elektronskoj formi urađene. Enciklopedija je dosad skromno finansirana, mada okuplja oko 80 saradnika. Očekujem da članovi Akademije i spoljni saradnici izradu Enciklopedije Vojvodine shvate kao misiju, kao zavet prostoru iz koga su potekli i da je dovrše bez obzira na opredeljene finansije za taj posao. Veliki poslovi više zavise od snage ideje koja pokreće pregaoce. Ima stvari koje se ne mogu kupiti novcem.

Branislava Opranović (Autonomija)

Drama oko finansiranja, a time opstanka Vojvođanske akademije nauka i umetnosti nastavljena je, ako ne i intenzivirana, nakon jučerašnje Skupštine VANU.

Članovi Akademije su odlučili da povuku inicijativu za promenu naziva i da VANU ipak ostaje pod sadašnjim imenom, iako je nedavno najavljeno da će VANU promeniti naziv kako bi se omogućio nastavak finansiranja te ustanove iz pokrajinskog Budžeta, osporenog odlukom Ustavnog suda Srbije o nadležnostima APV.

Po rečima predsednika VANU Julijana Tamaša, Vojvođanska akademija nauka i umetnosti neće pristati na samoukidanje i postojaće pod istim imenom sve dok je ne ukinu Ustavni sud Srbije ili Skupština Vojvodine.

U isto vreme, odlučeno je da se formira paralelna institucija, odnosno naučno društvo koje bi funkcionisalo pod nazivom „Akademija nauka, kultura i umetnosti Vojvodine“. Iako je predsednik VANU Julijan Tamaš izjavio da je tu odluku doneo „veći broj članova na jučerašnjoj Skupštini“, kako »Autonomija« nezvanično saznaje, odluka o osnivanju naučnog društva donesena je u krugu manjeg dela članova Akademije!

Taj potez se, po rečima Tamaša tumači kao neka vrsta bajpasa dok se situacija na relaciji Pokrajina-Republika ne raščisti. Tamaš tvrdi da nema sukoba među članovima Akademije kada je osnivanje naučnog društva u pitanju, već da je to pokušaj da se u haosu postigne neki dogovor između pokrajinske i republičke administracije. On je naglasio da je prvobitna inicijativa za promenu imena VANU bila pokrenuta jer se to pokrajinskim vlastima učinilo kao najbezbolnije rešenje bez obzira na to što je to zapravo „ponižavanje vojvođanske Akademije“.

Branislava Opranović (Autonomija)

Građani Novog Sada svih uzrasta, nacija i vera, a da o tome nisu konsultovani, pohađali su ovih dana, u vreme božičnih praznika, svojevrsnu školu osnovnog kulturološkog obrazovanja na temu zajedništva i suživota u glavnom gradu Vojvodine. Kurs, s tendencijom prelaska u dugotrajniju školu, vodi se po udžbeniku koji potpisuju direktor Kulturnog centra Novog Sada Andrej Fajgelj, članica Gradskog veća zadužena za kulturu Milanka Brkić i pomoćnik gradonačelnika Vanja Vučenović. Nastava, koja se održava na Trgu slobode i u KC NS održava se za svaku nacionalnu i versku grupu – posebno, a sve u cilju, smatraju oni, temeljnijeg i boljeg međusobnog upoznavanja Vojvođana, kao i negovanja multikulturalnosti Pokrajine!

Za one koji računaju vreme po gregorijanskom kalendaru, Mađare, Hrvate, Slovake, Rusine i druge, organizovana je, prvog dana Božića 25. decembra u večernjim časovima koncert na kome su nastupali uglavnom samo oni koji vreme računaju po tom kalendaru. Sve, valjda, po sistemu, svako neka peva i igra svojima i za svoj praznik! Deca su, srećom, tu bolje prošla, jer je prepodnevni program istog dana, upriličen s izvođačima mešovitog nacionalnog i verskog sastava. Čim je pao mrak, situacija se promenila, pa su tako prvog dana Božića po gregorijanskom kalendaru, nastupili pevači, člavi KUD „Petefi Šandor“, “koji baštini mađarsku kulturu sa dugom tradicijom i velikim iskustvom, izvodeći izbor božićnih pesama”. Potom su se predstavila deca, Instrumentalni sastav župe crkve Imena Marijina s božićnim pesmama uz zvuke violine. Malobrojnim okupljenima na Trgu slobode predstavio se i hor, na veliko iznenađenje prisutnih, najavljen kao hor Grkokatoličke crkve! Moglo se samo pretpostaviti da se mislilo na rusinsku grkokatoličku crkvu svetih apostola Petra i Pavla, čija eparhija postoji od 1780. godine i koja okuplja oko 3.000 vernika, 2.500 Rusina i oko 500 Ukrajinaca.

Multikulturalna ćirilica

Između muzičkih numera sa bilborda postavljenog na trgu, menjale su se praznične čestitke koje su izgovarali štićenici Gerontološkog centra, osim jedne, svih tridesetak poruka bilo je na srpskom jeziku, a na bilbordu je naslov manifestacije “Vreme darivanja u susret Božiću”, bio ispisan samo na srpskom jeziku i samo ćiriličnim pismom! Božične čestitka na ostalim maternjim jezicima građana Vojvodine nije bilo, vajda su skladu sa jednim od načela Andreja Fajgelja, koje je izgovorio pred odbornicima Skpuštine Novog Sada: “… Potrebno je pre svega Novom Sadu vratiti poštovanje. Ono poštovanje zahvaljujući kom mi već vekovima ovde živimo zajedno, iako potičemo iz različitih zajednica, poštujući sebe i poštujući druge. Da, mi u Novom Sadu znamo da poštovanje funkcioniše u dva smera. Pre svega bih naglasio da će srpska Atina poštovati srpsku kulturu. Jedna tako banalna rečenica ne bi trebalo da se izgovara, ali ja moram da je izgovorim zato što je srpska kultura takođe bila na udaru govora mržnje koji se pojavio u našoj javnosti. Naročito gusle i ćirilica kao njene zaista temeljne vrednosti…”

I valjda zbog poštovanja “temeljnih vrednosti”, o kojima se sada, u okviru naprednjačko-ex-dverovske vlasti, brinu Fajgelj i saradnici umesto građana Novog Sada – a koje su, vojvođanski Srbi, po njima, zaboravili – 29. decembra upriličena je manifestacija “Zvuci s kamena”. Ovog puta, u okviru božićnih svečanosti, sve da bi srpski deo novosadske populacije bolje upoznao svoje korene! Ako ste mislili da ćete između ostalog (sve okrećući se oko sebe i tražeći kamenje) slušati i zvuke tamburice, prevarili ste se, grdno! Tambura nije dovoljno tradicionalna i izvorna, dakle ima vrlo plitke korene, nije nikla iz kamena… A, još mnogo važnije od svega toga je to što bi tambura mogla biti, i jeste instrument koji se vezuje za Vojvodinu i građane Vojvodine, dakle Vojvođane koji su i Srbi i Mađari, Rumuni i Romi i mnogi drugi…

Tambura iznad nacije i vere

Tambura je – valjda je zato i izostavljena – pored ostalog i znak multietničkog i regionalnog muzičkog identiteta. Iznad je nacije, vere i podela, bar u svečarskim danima po ovom ili onom kalendaru. Ona bi mogla da se svira na svakoj i svačijoj bini u Vojvodini. A, naprednjaci i ex Dveri, odvojiše bine, proslave i instrumente, tradicije i jezike, kao da bez njih ne bi svako čuvao i svirao svoje i kao da za to treba posebna napomena i dozvola i razvijenost svesti. Možda bi se i sa ovom svešću, istorijom i komšijskom povezanošću Vojvođani sami dosetili da sviraju i gusle i tamburu i cimbalo i citru i gajde i frulu…! Umesto toga, uče nas novom modelu suživota. Počelo je s praznovanjem i muzikom, kako će se i ušta to pretvoriti znaju samo naprednjaci i ex Dveri.

Predstavnik Udruženja “Zvuci s kamena” Vladimir Bajić rekao je da je “želja organizatora da Novi Sad postane grad koji je čuvar srpske tradicije i izvornog stvaralaštva na teritoriji Vovodine. “Objedinićemo na jednom mestu kroz ovaj festival kolorit koji postoji kod Srba u Vojvodini, kao što su različitost običaja, narodne nošnje, sviranje na narodnim instrumentima, pevanje izvornih narodnih pesama.”

Pomoćnik graonačelnika Vanja Vučenović rekao je, u najavi ove manifestacije, da Grad podržava različite kulture i tradicije i da je vreme da srpska istorija i tradicija dođu na dnevni red upravo kroz ovakve projekte.

“Pored mnoštva festivala i manifestacija u našem gradu, veoma je bitno predstaviti i tradiciju Srba iz Vojvodine i jako je značajno što će se na festivalu predstaviti stvaralaštvo Srba starosedelaca, kao i svih onih koji su se tokom vremena doseljavali i čuvali svoju specifičnost…Tradicija je veoma bitna, a da je reč o pravoj tradiciji, koja služi tome da očuva određene modele mišljenja, što je, po oceni Milanke Brkić, članice Gradskog veća za kulturu, beskrajno važno, jer ćemo na osnovu toga moći ćemo da rešavamo probleme sa kojima će se civilizacija u budućnosti susretati!”

Ako ste pažljivo pročitali, misija gospođe Brkić je da kroz očuvanje tradicije, sačuva i učvrsti određene modele mišljenja! Koji su i kakvi su ti modeli, nije obraloženo, ali, valjda nije ni važno, jer neko ima nameru da nam “pomogne” da formiramo svoj model mišljenja! Bez panike, nema, smatra Brkićeva, razloga za brigu, jer ti će nam modeli, najzad, pomoći da rešavamo, ne samo svoje, već i probleme s kojima će se u budućnosti, ni manje ni više, susretati cela ljudska civilizacija!

Ograničen um i tvrdo srce

Ne sumnjajući u dobre namere i u ogromnu brigu o sopstvenom narodu, kao i u širinu obrazovanja novih gradskih poslenika kulture, možda, ipak, ne bi bilo zgoreg podsetiti ih, u ovim prelomnim trenucima nužnosti očuvanja tradicije, na reči Ive Andrića: “Kad god sam i gde sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvek sam gotovo po pravilu nailazio na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu kratkovidu sebičnost .”

“Opšti interes” o kome Andrić govori možda bi se mogao prepoznati i u Fajgeljevim rečima, koje odražavaju silnu brigu za zajedništvo u Novom Sadu, valjda smatrajući da je to zajedništvo pre njega bilo na vrlo klimavim nogama i na potpuno pogrešnim temeljima. “Kulturni centar se potrudio da izađe u susret željama i potrebama svih građana. Ove proslave su prilika da se bolje upoznaju verske i nacionalne zajednice našeg grada i njihova kultura, što jača zajedništvo.”

Vodič za po-četnike

Tamburica
Tamburica (deminutiv od tambura) jedan je od najpopularnijih intrumenata u narodnoj muzici Srbije, posebno u Vojvodini, kao i Hrvatskoj i Slavoniji. To je žičani instrument sličan mandolini u Italiji, banduri u Ukrajini i balalajci u Rusiji. Reč tambura verovatno potiče od persijske reči „denbar“ ili arapske „tambur“ i prvi put se pominje u 14.veku, kada se pojavljuje u Bosni , te kasnije u Bačkoj i Slavoniji.

Gusle
Gusle predstavljaju gudački žičani instrument za pratnju srpskih tradicionalnih epskih pesama.
.
Gajde
Gajde su duvački narodni instrument s mešinom, poznat kod mnogih evropskih i vanevropskih naroda. Potiču iz Azije. A, preteče su mu instrumenti s mešinom, koji su se upotrebljavali u starom Rimu.

Citra, frula, violina
Migrirajući na tzv. Donju zemlju, Slovaci su pre više od 260. godina sa sobom doneli i muzičke instrumente iz starog zavičaja. Pretežno su to bili signalizacioni ili aerofonski muzički instrumenti, razne svirale i frule koje su izrađivali sami. U pomenute instrumente spadaju i gajde. Na gajdama se obično sviralo na zabavama, svadbama, prelima i ostalim društvenim događajima, a beleži se i upotreba muzičkog instrumenta – citre.
Što se tiče muzičkih trupa u prošlosti (početak 20. veka), najpre su ih sačinjavali muzičari koji su svirali frule i citre a kasnije se priključuje i violina. Citra je bila poznata skoro u svim vojvođanskim selima kao domaći narodni muzički instrument, uz koji se omladina zabavljala.

Pored toga što ukazuje na to da se komšije u Novom Sadu, do silom dolaska na vlast naprednjaka i ex Dveri, nisu poznavale baš najbolje, Fajgelj deli lekcije građanima glavnog grada Vojvodine, uči ih šta su zapravo temeljne kulturne vrednosti, kako valja izraziti ljubav i poštovanje. Ako budemo dobri đaci, ostvariće se njegova misija u stvaranju nove Srbije, čiji počeci treba da krenu upravo iz Novog Sada : “… odjednom su gusle postale problem: nešto što nas plaši, nešto što osuđujemo, nešto što preziremo. .. Šta se dešava kada je govor mržnje usmeren protiv gusala ili neke druge kulturne vrednosti. To nije mržnja protiv političkih neistomišljenika. To je mržnja protiv kulturnih temelja sopstvene zajednice. Samomržnja. Ona zaslužuje istu osudu kao i svaka druga mržnja…. Tako što je naša javnost podeljena na dve ekstremne struje. Imamo Prvu Srbiju koja ne voli tuđe. I imamo Drugu Srbiju koja ne voli svoje. Mislim da nam je preko potrebna Srbija koja će voleti. Srbija koja će poštovati. Dosledno, iskreno, i sebe, i druge. I mislim da je prikladno da takva Srbija krene upravo iz našeg grada“, reče isti onaj Fajgelj koji je smenjivao jer nije bilo ćirilice na tabli Kulturnog centra Novog Sada. Baš kao što danas na toj istoj tabli nema latinice niti ijednog drugog jezika i pisma.

Branislava Opranović (Autonomija)

U trenutku dok se ispisuju ovi redovi, vrlo je izvesno da se dešava i još nešto u Novom Sadu što bi moglo da dopuni ovaj tekst: ludilo u glavnom gradu Vojvodine raste iz minuta u minut, buja i progresivno se umnožava kao kad se inficirana rana pred našim očima širi i sve više zagađuje, sićušne, prljave i pomahnitale bakterije pobeđuju antibiotike…

U najnovijoj svinjariji naprednjaka-ex radikala i njihove perjanice dveri-ex dveri , a u okviru brige za “opstanak naroda” kojem oni pripadaju (iako i tu ima kukolja, kako smatraju) i njegove tradicije , odlučili su da sve i svuda u ovom multietničkom i multikulturalnom gradu bude ispisano ćirilicom. Prvo na javnim preduzećima i ustanovama, a potom i na autobusima! Uzmimo za primer da je ovom odlukom ugroženo nekoliko stotina dece, Novosađana koji pohađaju prvi, drugi i treći razred osnovne škole a čiji se maternji jezik ne piše ćirilicom, koji dakle još nisu savladali azbuku (ćirilica se po planu i programu za decu nekih nacionalnih zajednica uči u četvrtom razredu)! O tome je malo ko razmišljao, a, i ako se setio, ili na koži svoje dece osetio, ćutao je. Podsetimo i na to da većina turista i uopšte ljudi koji dolaze u Novi Sad iz inostranstva takođe ne zna ćirilicu. Ali, koga je to briga!

Nasilje, bes i seirenje

Potom su, samo u nekoliko dana sledbenici ideje o očuvanju tradicije brisanjem novosadskog i vojvođanskog, zapalili zastavu Vojvodine, koja je ostala da visi na kvaki jedne zgrade u sred centra glavnog grada Vojvodine. Preko noći, a iste noći kada je organizovan svenarodni sabor za proslavu Nove godine po julijanskom kalendaru, Grad je osvanuo oblepljen plakatima, spiskovima narodnih neprijatelja. I svakim danom spisak se proširuje… Proširivaće se i besneće pobesneli, razni “Naši”, uz seirenje dverova-ex dverova i naprednjaka-exradikala, potpisnici ovih spiskova, sasvim je sigurno, i narednih dana i meseci…

Ako konzerviramo šok i uspemo da odagnamo gađenje, koje bi se u ovom trenutku moglo smatrati nedopustivim, opasnim luksuzom i gubljenjem vremena, moramo biti u stanju da shvatimo da besnilo, pretnje, mržnja prema svemu onome što se do sada, 265 godina u nazad (koliko postoji Slobodan kraljevski grad Neoplanta-Neusatz-Ujvidek-Novi Sad) smatralo novosadskim, kao i otvoreno maltretiranje građana glavnog grada Vojvodine, nije počelo od juče! To je, gospodo, najavljeno eksplicitno, a mi se nismo obazirali, ili nismo verovali, ili smo se uplašili, ili smo, onako novosadski, prezrivo okrenuli glavu!

Kako smo ćutali

A nasilnici su prvo najavili da će promeniti rezultate glasanja u Novom Sadu na lanjskim majskih izborima, jer to oni tako žele! To su, potom “overili” na sednici Skupštine Novog Sada, pa su razne dveri-ex dveri, razni naprednjaci-ex radikali, razni i lažni pripadnici nacionalnih zajdnica, deputati s jedva svršenom osnovnom školom, pa razni zemljaci i šuraci, pobedonosno ušli u novosadski parlament. I sad su vlast koja nam menja život po svom nahođenju. I nakon toga smo opet ćutali! Potom je došlo ono s natpisima na javnim tablama. Lažne patriote i opsesivni čuvari konzervativnog i nazadnog što nazvaše tradicijom, objasniše građanima da će svim hrišćanima novosadskim (ostali stoj!) duše otići u raj samo ako budu živeli po ugledu na epske junačke pesme i to pre nego što su zabeležene, onako kako to usmeno predanje nalaže!

Onda su nas počeli učiti da su tradicija novosadska jedino oni, gusle i ćirilica! Sve ispred, a pogotovo iza toga, ne postoji i neće više postojati! Ni glasa, javnog, ni posle toga!

Šta kaže Statut Grada

U Statutu Grada Novog Sada, Član 6 kaže:

U Gradu je u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo.
U Gradu su u službenoj upotrebi i mađarski, slovački i rusinski jezik i njihova pisma, u skladu sa zakonom i posebnom odlukom Skupštine Grada Novog Sada.

Sve je, kad je u pitanju službena upotreba jezika i pisma u Novom Sadu, naizgled uređeno ovim članom Statuta. Ali, samo naizgled, zbog manjkavosti u drugom stavu ovog člana u kome se kaže …”u skladu zakonom i posebnom odlukom Skupštine Grada”. Ta posebna odluka, u kojoj bi se navelo precizno i decidirano kako, gde i kada se primenjuje odluka o ravnopravnosti jezika i pisma, nije nikad donesena!
Ovaj Statut donesen je 2008. godine uz velika prepucavanja vladajuće većine DS I LSV. Ne slažući se sa zahtevima DS da se Statutom odrede veće ingerencije gradonačelnika, LSV nije glasala za ovaj Statut, pa su odbornici DS podršku za njegovo izglasavanje dobili od Narodne partije Maje Gojković.

Nove okolnosti

Istina, nakon što su zapalili zastavu, ustavnu tvorevinu, i polepili spiskove, političke partije, neke, napisale su protestna saopštenja. Reagovali su i neki političari pojedinačno. Saopštenjima. Policija je, razume se, ćutala. I zaštitnici građana. Novosađani, takođe. I dok građani, novosadski, još ni oči ne otvaraju, a kamoli usta, član Predsedništva Srpske napredne stranke ipredsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne Skupštine Vladimir Cvijan im poručuje da “postoje nove okolnosti zbog kojih je moguće ponovo pokrenuti inicijativu pred Ustavnim sudom Srbije za zabranu organizacije SNP Naši”. Prema njegovom mišljenju, mediji i privatna lica mogu na “legalan i međunarodno priznat način ponovo da se obrate Ustavnom sudu” (to je onaj isti sud što je nedavno osporio gotovo sve nadležnosti Vojvodine).

I dok se mi ne nakanemo da sve lepo sakupimo, sročimo i predamo Ustavnom sudu (pa makar i takvom) na razmatranje, Novosađani, ako sretnete nekog osnovca ili nedajbože stranca da zalud stoji na autobuskoj stanici, jer ne ume da pročita šta piše na displeju autobusa, u kom pravcu vozilo putuje… Ma, ne, nemojte ništa reći, naučiće stranac srpsku azbuku i porašće osnovac, stasaće do četvrtog razreda dok trepneš, a onda će već znati i ćirilicu. I moći će sam da pročita sve oko sebe, a i da uđe u pravi autobus!

(Autonomija)

Svečana sednica Skupštine Novog Sada, na kojoj će se razgovarati i o dodeli Februarske nagrade grada, biće, ove godine, još svečanija – odbornici će se, voljom većine, složiti da se glavni grad Vojvodine pobratimi s gradom Gomeljom. Ako se predlog usvoji, Gomelj će biti deseti grad pobratim Novog Sada. Deseti po redu, ali ne i deseti po važnosti! Sudeći po nekim delovima istorije ovog grada, ali i po biografiji beloruskog po liberalnim idejama čuvenog predsednika Lukašenka, kao i najnovijoj istoriji i “demokratskoj” tradiciji Belorusije  – izgleda da su ovog puta gradski oci uboli tačno „u sridu“, pronašli su za pobratima grad po svojoj meri. Bez obzira na prvo razočaranje što se ne radi o Štrpcu, čijim su nas čvrstim zagrljajem mamili nedavno.

Bratskim odnosima put je utro dojučerašnji gradonačelnik Igor Pavličić (DS), ostavljajući u amanet svom kolegi, sadašnjem prvom čoveku grada Milošu Vučeviću (SNS) da kruniše saradnju. Sve, valjda, po onoj pesmi čika Jove Zmaja: „Gde ja stadoh – ti ćeš poći. Što ne mogoh – ti ćeš moći! Kud ja nisam – ti ćeš doći. Što ja počeh – ti produži. Još smo dužni – ti oduži!”

Gomelj ima oko 500.000 stanovnika i drugi je grad po veličini u Belorusiji. Znači, tu smo nekako skoro egal.

Bratska radioaktivnost

Najveći problem Gomelja je radioaktivna kontaminacija, zagađenost zemljišta, vazduha i voda i nedostatak gradskog zelenila. Gomelj se nalazi u zoni slobodnog stanovanja sa povremenim kontrolama radijacije, ali na samo 20 kilometara severoistočno od grada počinje restriktivna zona naseljavanja, koja je bila pogođena černobiljskom nuklearnom katastrofom. Černobiljska katastrofa 1986. nanela je veliku štetu gradu, koji se našao u zoni pogođenoj radioaktivnim zračenjem. Istorija beleži da je ekološki užas dodatno pogoršala ekonomska kriza, koja je eskalirala krajem osamdesetih. To je uzrokovalo oštar pad kvaliteta života ljudi.

Stanovnici naselja Šangaj, na samo nekoliko kilometara od Novog Sada, već više decenija traže da se njihovo naselje rasformira i da ih Grad smesti na zdravije i bezbednije mesto. Tvrde, a neki medicinski nalazi deo toga i potvrđuju, da blizina rafinerije nafte štetno utiče na zdravlje generacija ljudi u tom naselju. Nevolja je znatno pojačana nakon NATO bombardovanja rafinerije, međutim Šangaj je odoleo. Još uvek je na svom mestu. Da li će prestanak rada ove sada ruske rafinerije doprineti kvalitetu života stanovnika Šangaja ostaje da se vidi.

Što se tiče pada ukupnog kvaliteta života kod nas je on počeo nešto malo kasnije, ali po temeljitosti ne zaostajemo za budućim pobratimom.

Gomelj je jedan od najvažnijih kulturnih centara Belorusije, ima skoro isto što i Novi Sad – tri pozorišta, pa pozorište mladih, lutkarsko pozorište, bioskope, galerije, muzeje, fakultete, muzičke i baletske škole… ali u nekoliko stvari nas šije! Imaju filharmoniju. Istina, imamo je i mi, ali je, sudeći po poslednjim kulturno-društveno-političkim zbivanjima i tendencijama, na vrlo klimavim nogama. Bar, kad je o imenu reč, ili bolje rečeno o onom nesretnom epitetu – vojvođanska – ispred imenice filharmonija!

Kada se dveri zatvaraju?

Beloruski grad ima osmovekovnu istoriju, ali očuvan je mali broj istorijskih znamenitosti. Najveći deo njih nastao je u  18. i 19. veku. Od skorije izgrađenih objekata popularan među stanovništvom je gradski cirkus podignut 1972. godine u obliku letećeg tanjira. Kod ovog dela biografije Gomelja valja stati i razmisliti. Nije lepo tvrditi da Novi Sad zaostaje, imamo i mi naš cirkus, nadamo se gostujući, ali kako stvari za sada stoje daleko je poslednji dan kada će se njegove dveri zatvoriti. Interesovanje je toliko veliko, da su predstave sve češće, a artista je sve više i više.

I, na kraju – valjda je i to jedan od razloga zbog koga se valja radovati bratskom zagrljaju dva grada – nema građanina novosadskog koji nije čuo za čuvenog predsednika Belorusije Aleksandra Grigorijeviča Lukašenka. Njegovi politički protivnici ga opisuju kao autokratu i diktatora, a retki poštovaoci tvrde da je baš on spasao svoju zemlju od posledica postkomunističke tranzicije. Stekao je veliku popularnost kao borac protiv korupcije! Njegov populizam ga je doveo na vlast, da bi iste godine suzbio pokušaj parlamenta da ga opozove, a nedugo nakon toga je ishodovao ukidanje ustavnih odredbi o ograničenju mandata! U spoljnoj politici žestoki je protivnik američke i zapadne politike, a smatra se jednim od najvernijih saveznika Rusije. Voli i Srbiju što je pokazao zimujući u skupim konacima Kopaonika. U zapadnim medijima nazivaju ga poslednjim evropskim diktatorom, kome su zbog političke represije nametnute sankcije EU. Mada je, kako se misli, “ruski čovek”, u jednom periodu je od Moskve napravio otklon i počeo približavanje EU, pošto je smatrao da Rusi ekonomski iskorišćavaju Belorusiju. Međutim, početkom prošle godine svi ambasadori EU zemalja napustili su Minsk nakon što je Lukašenko proterao poljskog ambasadora iz zemlje. Lukašenko se posle toga ponovo približio svom velikom bratu Rusiji. Poznat je po hapšenju političkih protivnika i boraca za ljudska prava, kojima se sudi po hitnom postupku, a ne isključuje se mogućnost da je naredio i likvidacije nekih od njih. Pre tri godine, postao je po četvrti put predsednik Belorusije. Izbori u Belorusiji po oceni posmatrača liče na veliku farsu.

EU donosi rasulo

Aleksandar Lukašenko je 2009. godine imao sastanak sa estonijskim ministrom spoljnih poslova Urmas Paetom. Zahvaljujući Vikiliksu, beleške o tom sastanku, gde je Lukašenko izneo svoje poglede na Evropu i MMF, postale su javne. Po rečima Lukašenka, Ukrajina je prihvatila sve ekonomske i političke „savete“ Evropske unije i sada se nalazi u potpunoj ekonomskom i političkom rasulu, a nije ni korak bliže ulasku u Evropsku Uniju od Belorusije
Belorusija neće učiniti ništa da se ukinu zapadnoevropske sankcije, pošto te smešne sankcije nisu oslabile državu, smatra Lukašenko.

I tek da ne zaboravimo: 1999. godine parlament SRJ je odlučio da pristupi Zajednici Rusije i Belorusije, ali ruska Duma nije bila zainteresovana za ovaj predlog, pa je odbila i da raspravlja o njemu, ne uvažavajući pravoslavne vrednosti. Lukašenko je na predlog gledao sa razumevanjem i bio prenosilac poruka između Miloševića i Jeljcina. Do danas proglasio nevažećom ovu rezoluciju, pa nas eto na pragu incesta između dva brata.

Branislava Opranović (Autonomija)

Nema tehničkih uslova, a ni novca da se na displejima autobusa Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća, pored srpskog jezika ispisanog ćirilicom, pojave i natpisi i na ostalim jezicima i pismima koja su u službenoj upotrebi u Novom Sadu. Ovo je odgovor, upućen za sada samo preko medija, sa jedne od tri adrese, na koje je zamenica Pokrajinskog ombudsmana za zaštitu prava nacionalnih manjina Eva Vukašinović poslala zahteve za izjašnjenja, a povodom službene upotrebe jezika i pisma u Novom Sadu. Zahtevi za izjašnjenjem poslati su i na adresu JGSP, Kulturnog centra Novog Sada, kao i nadležnima za obeležavanje naziva ulica. Za sada su se javno oglasili zamenik gradonačelnika Novog Sada Borko Ilić i JGSP. JGSP Novi Sad kaže:

“Pokazivači pravca urađeni samo na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, što je u skladu sa Zakonom o upotrebi jezika i pisma u Republici Srbiji. To je urađeno besplatno, a da bi se uradilo na ostalim službenim jezicima koji su u upotrebi u Novom Sadu – mađarskom, rusinskom i slovačkom jeziku i njihovim pismima – trebali bismo dodatna sredstva, koja trenutno nismo u mogućnosti da izdvojimo.”

- Još nismo dobili odgovor ni na jedan od tri zahteva za izjašnjenje o uočenim nepravilnostima. Rok za izjašnjavanje je 15 dana, a u zavisnosti od odgovora slede dalji koraci. U slučaju da ne otklone ono na šta smo upozoravali, sledi preporuka šta da se uradi, a ako se i o to ogluše, obavestićemo osnivača tih preduzeća, kao i javnost. Najjači instrument je javnost, jer nigde u Evropi, pa ni kod nas, ombudsman nema ingerencija da naredi kako treba da se postupi. U ovom slučaju, možemo samo da se nadamo da će organi uprave u Novom Sadu kao i javna preduzeća poštovati Ustav i Zakon, kao i različite međunarodne sporazume i Evropsku povelju o regionalnim i manjinskim jezicima, čiji je Srbija potpisnik – rekla je za “Autonomiju” Eva Vukašinović.

Da podsetimo, javnost je prvo uzburkana nakon promene table sa latiničnim natpisom imena Kulturnog centra Novog Sada u ćiriličnu. Nakon toga je usledila promena natpisa na displejima autobusa GSP, a najavljena je promena pisma i na ostalim oznakama na zgradama javnih preduzeća. Osim reakcije mnogobrojnih građana na društvenim mrežama, kao i reagovanja nekih medija, prva je, zvanično, na ove poteze nove novosadske vlasti reagovala zamenica pokrajinskog ombudsmana Eva Vukašinović.

Ilić: Neće biti višejezičnih displeja

Zamenik gradonačelnika Borko Ilić istakao je da nema zakonskog osnova da se pored ćiriličnih naziva delova grada na displejima gradskih autobusa, postave i nazivi na manjinskim jezicima koji su u službenoj upotrebi.
Ilić je reagovao na raniju izjavu zamenice Pokrajinskog ombudsmana za zaštitu prava nacionalnih manjina Eve Vukašinović da će gradske vlasti to morati da učine.
„Zakon obavezuje lokalne samouprave da manjinski jezici budu službeni tamo gde nacionalne manjine čine više od 15 % ukupnog stanovništa, što u Novom Sadu nije slučaj ni sa jednom nacionalnom manjinom. Ukoliko bi se tako odnosili prema ovoj temi i pokrajinska javna preduzeća i institucije bi trebalo da izmene logoe i nazive, a nemam saznanja da je ombudsmanka to tražila. Takođe, interesuje me i da li će gospođa Vukašinović zahtevati od RTV Vojvodine da program na stranim jezicima titluje na svih šest jezika koji su u službenoj upotrebi u Pokrajini?“, izjavio je Ilić ističući još jednom da je promena pisma na pokazivačima pravca u gradskim autobusima bila besplatna.

B. Opranović (Autonomija)

Naprednjaci su, ipak, i nečim što oni zovu svečanom akademojom, obeležili 1. februar kao Dan Novog Sada. Valjda im je neko objasnio da se istorijski osvedočene dobre i važne stvari ne menjaju u skladu sa dnevnim i kratkotrajnim političkim promenama. A, piše i u Statutu Grada. Taj deo su nekako progutali. No, način na koji su proslavili bio je nevešt, siromašan, kus i sakat, kao da se nečega trebalo stideti pa nije baš bilo zgodno artikulisano i glasno pominjati. Migoljili su se i dovijali kako proslaviti nešto što nije u skladu sa njihovim idejama i poimanjem istorije, kako se podsetiti šta se to ovom gradu dogodilo u mrskoj im Carevini, spomenuti događaj, govoriti o istoriji, a opet ne reći preko mere… Ne izgovarati patriotski neprikladne reči… Ne spominjati nacionalnosti i vere građana ondašnjih… ali i sadašnjih. Zabašurili su, nekako i imena Neoplante – Neusatz, Ujvidek – i preveli latinsko ime samo na jedan od jezika njegovih građana – Novi Sad… Nisu spomenuli ni godinu kada nam je Grad postao slobodan, po tome bi se valjda moglo zaključiti o kom se istorijskom periodu radi pa tako ni koji mu je ovo rođendan po redu… Ni ko ga je, kako i bez krvi “otkupio”… Ni da je to bilo na osnovu molbi, kako je zapisano, “rimokatolika i Rascijana grčkog obreda”… Ni šta je Grad time sebi, novcima svojih građana različite vere i nacije, omogućio… Nije ni spomenuta Elibertaciona povelja, niti su, ne daj bože, izgovorene reči “Slobodna kraljevska varoš”… Štedljivo, svedeno i skromno, jer nije baš svaki događaj iz istorije vredan velikih reči! To, čini se, ne spada u tradiciju i istoriju Novog Sada i srpske Atine, u koju se naprednjaci tako kunu!

Program je otvorila i najavila – kako je stajalo u programu ispisanom na srpskom i engleskom jeziku, moderator i prezenter Dragana Tepavac – samo na srpskom jeziku. Ne rekavši, makar samo na engleskom, jer bilo je gostiju i iz inostranstva, ni „Dobro veče“, a kamoli šta će se pred njima i povodom čega dešavati. Negostoljubivo i nepristojno. I prema gostima i prema Novosađanima.

Potom je sadašnji, političkom silom a ne voljom većine Novosađana, ustoličeni gradonačelnik, Miloš Vučević izgovorio nekoliko rečenica na početku priredbe, uglavnom se držeči opštih mesta i “čuvajući” se za naprednjake “opasnih” istorijskih podataka. Kao da se svega što je bilo i što jeste, a do dolaska sadašnje vlasti, imamo stideti pa je bolje i ne pominjati.

Tako su gosti mogli čuti da je “razvoj Novog Sada tesno povezan sa Petrovaradinskom tvrđavom i Fruškom gorom”… Potom je rekao da ima, na ovim prostorima, tragova života još od paleolita, da bi skočio na modernu istoriju pomenivšu Veliki bečki rat i Petrovaradinski Šanac, racki, tj srpski grad… Mislili su, tadašnji žitelji da će ako otkupe od Austrougarske svoj grad, time obezbediti preduslove za dalji razvoj… Marija Terezija je to i potvrdila…Tako se “rodila” Neoplanta, ili Novi Sad…”Retko se sreće na ovim prostorima takav nacionalni sklad, koji je doprineo napretku grada… U poslednja tri veka, Novi Sad je bio svedok, (a ponekad i učesnik), svih važnijih istorijskih dešavanja na ovim prostorima. Međutim, najveće bogatstvo ovog grada uvek su bili njegovi građani“, rekao je gradonačelnik Vučević.

Publici, u kojoj su uglavnom bili odbornici iz sadašnje većine u Skupštini grada, kao i gosti iz nekih od bratskih gradova (koje su domaćini doveli pred SNP da se, valjda, ne bi lomatali po autobusima za koje ne znaju pročitati gde voze), predstavljen je, potom, dug i nedinamičan, amaterski skrojen film o ovogodišnjem dobitniku februarske nagrade, profesoru Medicinskog fakulteta dr Đorđu Petroviću.

Priredba je počela prelepom koreografijom banatskih folklornih igara “Banatski motivi”u profesinalnoj izvedbi KUD “Svetozar Marković”, koji je isto tako vrhunski odigrao srpske igre “Beogradska posavina”. Srećom, potom je nastupio Slobodan Trkulja, pa su gosti od njega i na engleskom mogli čuti šta to on peva i da će im se predstaviti srpskom etno muzikom. Osvetlao je obraz i malo izvadio stvar, rekavši ono što su trebali, a nisu rekli, domaćini – “Dear friends from sisters cities, welcome to Novi Sad!” Usledio je “Garavi sokak”, i Bane Krstić je pevao o Novom Sadu. Doveo je i simpatični dečiji hor “Zvoničići”. Publika je tapšala i pevala šlagere i priredba je bila završena. Nastupi su na bilbordu postavljenom na bini bili “ilustrovani” sa svega nekoliko fotografija starih raglednica Novog Sada.

I nije ovde reč (i ne treba da bude) o tome kome se izvođači i njihov repetoar dopadaju ili ne, oni su profesionalno odradili ono što je naprednjačka koncepcija proslave Dana Grada, predvidela! Reč je o tome da se svaki, mlad i star, obrazovan i neobrazovan, Srbin, Mađar, Slovak, Rusin, Rom … iole pismen građanin Novog Sada, nakon ovogodišnjeg obeležavanja najvažnijeg datuma u istoriji ove varoši, njegovog 265 rođendana, morao zapitati – a koga to i zašto naprednjačka klika vređa i omalovažava ovakvim kusim i tužnim konceptom bez koncepta, istorijom bez istorije, savremenošću bez savremenika, idejom bez ideje, sadržajem bez sadržaja, binom bez scenografije…?

Pa zar u ovom Gradu ne postoje ljudi koji su ga stvorili, ljudi koji ga danas čine i grade, zar ne postoji ni Univerzitet, ni najstariji teatar u Srba i još dva pozorišta, filharmonija, ni akademije umetnosti, ni muzičke škole, ni škole stranih jezika, ni horovi, ni naučnici, ni sportisti… Ni mostovi, ni Dunav, ni arhitektura … Pa ni Kulturni centar, oko čije firme se podiglo toliko političko-grafološke prašine. Sve to, računajući i njegove i građane, valjda ne postoji u Novom Sadu kad nije postojalo ni na bini, ni na bilbordu, ni u govoru gradonačelnika. Sumnjamo da im je to objašnjeno kasnije (ili pre) na prijemu.

“Teško je i nezahvalno (!) nabrajati sve pojedince koji su svojim radom povećali kvalitet života u Novom Sadu i doprineli da odiše mladošću, svežinom i vitalnošću…”, rekao je gradonačelnik. I to je bilo sve o Novom Sadu, o njegovoj prošlosti i sadašnjosti!

Odišemo, dakle, mladošću, svežinom i vitalnošću i to bi, valjda, trebalo da nas preporuči za prestonicu evropske kulture! O dostignućima i onome što Novi Sad preporučuje za takvo prestižno mesto – ni reči. Ili, radikalski rečeno: jok bre!

Branislava Opranović (Autonomija) 

Bezmalo pola veka od izlaska prvog broja – danas, na dan Srpskog narodnog pozorišta – neizvesno je da li će i kada izaći naredni broj “Scene”, renomiranog časopisa za pozorišnu umetnost. Ako uskoro i bude naredne sveske, sasvim je međutim izvesno da časopis neće uređivati ista redakcija, koju su činili ugledni teatrolozi, jer je uredništvo dalo kolektivnu ostavku. Sigurno je i to da će sledeći broj na srpskom jeziku biti štampan ćiriličnim, a ne kao do sada – latiničnim pismom. Još se ne zna da li će za almanah „Scena – Theater Arts Review”, izdanje na engleskom jeziku, biti pronađeno neko prikladnije pismo od “engleske latinice”!

U Novom Sadu, u kojoj izlazi ovaj časopis, čini se doslednije nego bilo gde u sadašnjoj državi, sprovodi se nešto što nova, a u Novom Sadu silom ustoličena vlast, zove „kulturna politika”. Premunduriti, uhvatiti na brzinu, fobično se ograditi tradicionalističkim i nacionalističkim, sprečiti upliv evropskog, postići silom, postaviti anonimne umesto renomiranih, ignorisati dosad postignuto – i sve to nazvati „kulturna politika”. Nasilno. Necivilizovano. Bezobrazno. Ali, uspešno. Bar zasad. Bar dok nema značajnog otpora.

Počelo je – podsetimo se – predizbornim prevarama, krađama i tučama, pa vladanjem mimo volje birača, pa su odvojili katolike i pravoslavce, odnosno napravili dva Božića na Trgu slobode, gde je svako pevao svojoj pastvi… Pa su „zvuke s kamena” proglasili panonskim melosom… Na displejima gradskih autobusa promenili su pismo… Pa su prekršene odredbe Statuta grada, pa ignorisane naredbe Pokrajinskog ombudsmana… Sledeće je bilo uveravanje Novosađana da je jedino ćirilica dovoljno srpska, ili da se, ako se i mora priznati da postoji, latinica deli se na srpsku i ostale latinice (kako je objavljeno u jednom novosadskom listu). U to ime i pod tim sloganom zaposednut je i Kulturni centar grada, ćirilicom, guslama i fobijama. Naredno, a opominjuće i istorijom overeno zlo, bila je tvrdnja kako se, za dobrobit naroda i njegovog pamćenja, promoviše postojanje logora za ideološki neposlušnu omladinu… Pa su jako želeli da dovedu nekog Macu iz “Velikog brata” za upravnika Pozorišta mladih… Ovo poslednje nije uspelo, jer se kandidat pokazao na sramotu osetljivijim od predlagača.

Nije uspelo u Pozorištu mladih, ali jeste u Sterijinom pozorju, koje izdaje, ili je do sad izdavalo, četrdeseto i sam godina star časopis “Scenu”. Od kada je novi direktor Selimir Radulović stigao na čelo Pozorja, redakcija “Scene” strpljivo je čekala da bude potvrđena ili smenjena. Glasa, međutim, nije bilo i pored rokova koji su nalagali, ne toliko žurbu, koliko otklanjanje neizvesnosti da li će novi broj “Scene” izaći u maju, uoči održavanja ovogodišnjih Sterijinih igara. Najzad, dva meseca pre fesivala, prošle nedelje, stiže poziv na dogovor, koji je Radulović preko kurira uputio glavnoj urednici Darinki Nikolić. Usledio je “predlog” o nužnosti podmlađivanju Redacije “Scene” novim članovima (sa već sastavljenog spiska), potekla iz Upravnog odbora Sterijinog pozorja na čelu sa dr Savom Damjanovim i uz podršku direktora Pozorja Selimira Radulovića. Novi broj “Scene” ima se štampati ćirilicom. Prevođenje pojedinih priloga na engleski jezik bilo bi, po novoj “sistematizaciji” povereno Jovanu Popovu, sinu akademika Čede Popova. Glavna urednica odbija nametnute saradnike, kao i ostale “inovacije”, saziva sastanak redakcije – dr Svetislava Jovanova, Aleksandra Milosavljevića, Miroslava Mikija Radonjića, Maju Pelević i Milana Markovića – i jednoglasno se donosi odluka da celokupno uredništvo da ostavku. U obrazloženju se, između ostalog, kaže da je “Scena” dovedena dotle da nema mogućnosti da se renome časopisa održi na visokom nivou, kao i da u dosadašnjoj praksi nije bilo uobičajeno mešanje u prava glavnog urednika da bira saradnike.

Šta nećete čitati u narednom broju “Scene”

Dosadašnje uredništvo “Scene” počelo je rad na temama za sledeći, sterijanski broj časopisa. Između ostalog, broj bi bio posvećen i značajnom projektu “Transkript”, koji Jugoslovensko dramsko pozorište realizuje sa Francuskim kulturnim centrom i Ministarstvom kulture Srbije.
Reč je o prevodilačko-izdavačko-pozorišnom projektu koji je pokrenut sa ciljem da srpskoj pozorišnoj javnosti pruži bolji uvid u novu francusku dramu. Kroz temeljnu selekciju radova najznačajnijih savremenih francuskih dramatičara, njihov zajednički rad sa srpskim pozorišnim profesionalcima – prevodiocima, piscima, i rediteljima – kroz radionice, javna čitanja i prezentacije, stvoriće se uslovi za objavljivanje knjige s prevodima pomenutih komada i njihovu produkciju.
Pisanje o projektu kao i čitanje tih komada na ovogodišnjem Pozorju je otkazano.

Ostavka biva prihvaćena, uz konstataciju da za nju “nije bilo profesionalnih razloga” , kao i da je “visokovrednovana redakcija mogla da dobije nekoliko novih članova, zato što su neki od članova najavljivali povlačenje i zato što su za taj posao na teatrološkoj sceni stasale nove obrazovane generacije”. U ovom “obrazloženju”, kako “Autonomija” saznaje, potpuno je prenebregnuta činjenica, a javnost za nju bila uskraćena, da je doskorašnje uredništvo “Scene”, pre ostavke, saopštilo direktoru Raduloviću da će se dva člana redakcije – teatrolog mr Miroslav Radonjić i pozorišni kritičar i upravnik Srpskog narodnog pozorišta Aleksandar Milosavljević – povući, a da će redakcija biti ojačana i podmlađena vodećom dramskom spisateljicom i dramaturškinjom Minjom Bogavac i istoričarem umetnosti, lingvistom i u srpskim i poljskim akademskim časopisima, potpisnikom zapaženih radova o kulturi, pozorištu i umetnosti Goranom Injcem. Oni bi, uz, diplomiranog dramaturga, predsednika Srpske sekcije Međunarodnog teatarskog Instituta dr Svetu Jovanova, dramskog pisca i dramaturškinju Maju Pelević i ostale članove redakcije (četvoro dobitnika Sterijine nagrade), činili, po izboru glavne urednice, pozorišne kritičarke Darinke Nikolić – redakciju “Scene”.

Predložene mlade snage, iz korpusa “snaga” uprave Sterijinog pozorja, bile su, pak nepoznata imena teatrološkoj javnosti, a među njima nije bilo teatrologa, pozorišnih kritičara…

Branislava Opranović (Autonomija)

Pogrešna procena sopstvene snage i političkog uticaja na građane Vojvodine Vučića, Dačića, Vulina i ostalih radikalno socijalističkih julovaca, kao i brojnosti antivojvođanskih “patriota”, te loše osmišljen cirkus sa neukim konferansijeom (“Pozdravljamo naše bunjevačke Mađare“) i tankim, mlakim i beznačajnim govornicima – učinili su da planirana repriza “jogurt revolucije”, četvrt veka posle, u glavnom gradu Vojvodine doživi fijasko.

Ljubitelji važnih datuma nisu dakle 12. april ove godine upisali u svoje istorijske čitanke. Neće se priključiti istorijskim trenucima zapamćenim na ovaj dan: bivši albanski kralj Leka I vratio se u zemlju posle 58 godina izgnanstva, nemačke fašističke trupe ušle u Beograd, krstaši osvojili Carigrad, počeo je američki građanski rat… Ovaj datum, Tomislav, naprednjak, ex radikal, Nikolić, predsednik Srbije, promašio je za dva dana, te je „na dan osnivanja NDH“ govorio u Ujedinjenim nacijama braneći svoje saborce!

Bilo je, ipak, proteklog petka u Novom Sadu, tokom manifestacije “Stop razbijanju Srbije”, a protiv “vojvođanskog separatizma” – sličnosti, ali mnogo više razlika u odnosu na 6. oktobar 1988. godine, kada se dvodnevno “dogodio narod“ i kada se desila čuvena „antibirokratska revolucija“ koja je dovela do rušenja vojvođanskih vlasti. Tada je pogažen Ustav SFRJ, kojim je bila garantovana vojvođanska autonomija.

Još onda je bilo jasno, a i do danas to traje – da si kad voliš Kosovo – patriota, a kada voliš Vojvodinu – separatista! April 12. je, shodno aktuelnoj političkoj realnosti, pokazao da je lakše “braniti” Vojvodinu, nego zadržati Kosovo, ili makar njegov severni deo, u okviru Srbije.

Nekad i sad

Na oktobarskom mitingu okupilo se prvog dana oko 60, da bi naredni dan na ulice, u Bačkoj Palanci započeti bunt, doveo u Novi Sad čak 200 hiljada ljudi.

Ovog puta Bačka Palanka je malo popustila, nekadašnji pešaci stigli su u desetak traktora, bez suvozača, i parkirali se usred centra Novog Sada. Saobraćajna policija je izjavila da nemaju nalog da ih sklone iako veoma revnosno kažnjavaju pešake koji telefoniraju na pešaškim prelazima, a pauk odnosi pogrešno parkirane automobile, za šta im nalog ne nedostaje. Iako policija procenjuje da je Novi Sad u petak preplavilo 30.000 onih koji su, isprovocirani Deklaracijom za odbranu vojvođanskih, Ustavom Srbije zagarantovanih prava, došli da čuvaju ničim narušavano jedinstvo zemlje – Novosađani s iskustvom u prebrojavanju mitingaša tvrde da ih je moglo biti oko 6.000.

Različite procene: Od 5.000 do 30.000

Tvrdnja se potkrepljuje sledećom računicom: Bulevar Mihajla Pupina, na koji gleda zgrada Banovine, ispred koje je organizovan miting, širok je oko 30 metara. Od restorana “Gondola” do raskrsnice kod Ulice Modene ima oko100 metara. 30 puta 100 = 3.000 metara kvadratnih. Na kvadrat mogu da se sabiju 4 osobe u letnjoj garderobi. U najboljem slučaju, to čini 12.000 ljudi. Pošto nisu bili zbijeni, procena je da ih je bilo oko 6.000, plus minus 100. Za one koji više veruju fotografijama i svojim očima, nego brojkama, pa makar one bile i policijske (a svako tvrdi da je baš njemu bilo najteže zbog te gužve, pa tako i policajci) može se grubo proceniti da se više ljudi skupi kada neka pank-grupa svira u Novom Sadu za Dan Evrope negoli na ovom “patriotskim” skupu.

Kako je, pored ljudi, neprikosnoveni simbol nekadašnje revolucije bio jogurt, valja objasniti zašto ovog puta nije bilo belog kiselkastog mlečnog proizvoda na ulicama. Novosađani tvrde da je za to kriva Novosadska mlekara, koja više ne postoji! Ostao je samo aflatoksin.

Pogledaj dom svoj, anđele!

U oktobru 1988. iz desetina hiljada grla prolamala se pesma “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala”, dok je iz objektivnih razloga ovo pre dva dana izostalo, kao i entuzijazam masovnog pevanja. Na “reprizi” je muzika “Riblje čorbe” puštana preko razglasa. Demonstrantima, međutim, kao da se repertoar nešto baš i nije svideo – slušalo se, ćutke, bez pevanja: “Neću da budem član mafije” i „Pogledaj dom svoj, anđele“. Bora Čorba samokritički nije lično došao. A ni željena i u krugovima ministarskim obožavana Ana Bekuta. Grupa studenata, koji su se dan ranije predstavili kao “studenti novosadskog univerziteta”, njih oko 200 (bez akademaca Filozofskog fakulteta, koji su se istog dana ogradili od uličnog nadmetanja sa potkupljivim kolegama), stižući pred zgradu Vlade Vojvodine, otpevali su samo prvu strofu himne Srbije “Bože pravde”. Univerzitet u Novom Sadu ima 44.447 studenata (na prvom stepenu studija), a himna ima još strofa.

Neko se setio da sopstvenu prošlost opere – cvećem. Rukovodstvo ex-radikala je zatražilo da se na miting dođe sa buketima lala za učesnike njihovog zborovanja. Jedan od retkih prisutnih Novosađana setio se da ih priupita da li je to isto ono cveće koje su pre 20 godina bacali na tenkove koji su se kretali ka Vukovaru. Na kraju, sparušeni buketi su završili na okolnim klupama.

Zvučni efekti, osim muzike s razglasa, bili su povereni bubnjevima, toliko puta već viđenim na ulicama gradova Srbije za vreme uličnih protesta, ali mnogo nekvalitetnije izvedbe i nižih decibela, kao i vuvuzelama, koje su deljene besplatno. Muzički dekor bio je upotpunjen jednom tezgom ispred Apoteke “Bulevar”, na kojoj su po 400 dinara prodavane šajkače sa kokardom, a za 200 dinara zastave Srbije. Obezbeđenje organizatora skupa pokušalo je da prodavca suvenira ukloni s ulice (valjda zbog toga što na tezgi nije bilo i vojvođanskih zastava i simbola, a okupljeni mitingaši su žarko želeli da ih se smatra “pravim Vojvođanima”) i pored njegove molbe da ostane još koje vreme, jer mu je, do tada, prodaja išla vrlo slabo.

Na hiljade transparenata dva duga dana i jednu noć držali su u ruci nekadašnji Slobini mitingaši. Natpisi na tablama, za razliku od ovih današnjih, bili su ispisani različitim rukopisom, različite veličine i boje slova, bili su tvrdi, radnički, čak lucidni na momente: “Podla dela, podli ljudi, u narodu svest se budi”, “Slobo, slobodo”, “Kertes je naš glas”, Tito, to smo svi mi”, “Ovo, Tito, nisi zaslužio”,“I radnička klasa voli ananas”, “Dole foteljaši” (uz transparent je bila prava, poderana fotelja),“Dole Krunić, živeli Raca i Braca”, “Ne trebuje carstvo neljudima”, “Poljoprivrednik se nije predao”, “Ne dirajte nam parole, ostaće nam štap”…

Ovi, današnji borci protiv ustavnih prava Pokrajine, a “Vojvođani”, kako su se predstavili i sa bine i iz mase, pak, ili nisu imali vremena za ispisivanje transparenata, ili su im odbrana Kosova i Vojvodine i istovremeno pisanje parola – preveliki zalogaji. “Stop separatizmu Bojana Pajtića”, “Dole Vojvodina” – bile su najčešće parole uz zastave Srbije. Vulinovi fanovi bli su, činilo se, najnemaštovitiji, najviše u žurbi ili najlenji. Oni su, iz Titela, Vrbasa i Zrenjanina, nosili table na kojima je, uz sliku omiljenog lika Mirjane Marković, pisalo jednostavno i jednobrazno – “Za Vulina”. Jednu takvu tablu nosio je jedan čovek crne rase, za koga smo saznali da je poreklom iz Nigerije!

Nije NATO nego biznismen!

Na užase ratnog vremena, iako mu je – sva je prilika – namera bila mirnodopsko-svečarska, podsetio je tog neistorijskog 12. aprila i jedan nametljivi novosadski biznismen, koji je u 17,40 avionom u niskom letu počeo da se obrušava iznad glava ljudi okupljenih na platou ispred Banovine i okoline. Avion, koji je bio obojen u boje zastave Srbije i imao na donjem delu, ispod repa, crvenu zvezdu, ispuštao je gust dim za sobom. Buka aviona je bila šokantna i strašna… Niko više nije slušao iovako pred masom nevične i netalentovane govornike s bine, svi su zaprepašćeno gledali u nebo ne znajući šta se dešava, mnogi u strahu, kako su govorili, od ponovnog NATO bombardovanja uvlačili su glavu u ramena i tražili zaklon… Jedna starija žena vikala je da nas tim crnim dimom opet truju agresori… Kako za avion nije bio prikačen nikakav transparent, niti je pilot ispuštao letke, ostalo je nepoznato da li taj avion i njegov vlasnik mogu da se dovedu u vezu sa performansom kada je na sličan način davana podrška izboru Tomislava Nikolića za predsednika Srbije.

Naoružani milicionari, malobrojni, ali raspoređeni posvuda na potezu od Futoške pijace do dunavskog keja, na zvuk nepoznatog i nenajavljenog aviona u niskom letu, nervozno su se osvrtali i komešali… nisu upozoreni na opasnost iz vazduha! Osim ovog iznenađenja, policija nije imala nepredviđenih situacija i nekog posebnog posla. Skup je prošao bez intervencije. Za razliku od oktobra 1988. godine.

Kordoni milicije, pod punom opremom, sa štitovima i šlemovima, tog istorijskog oktobra, stajali su raspoređeni ispred okupljenog sveta ispred Izvršnog veća Vojvodine. Iako gusto zbijeni, isprepletanih ruku do lakata, ne bi li tako pokušali da zaustave masu koja je nagrnula na staklena vrata Banovine, milicionari su satima odolevali snazi demonstranata koja se u talasima na njih uspešno izlivala. Besni i razjareni što ih milicija ne pušta da nasrnu na zgradu Banovine, mitingaši su motkama transparenata zamahivali po glavama milicionara. Oni bez motki na brzinu su ispijali ostatak rakije iz flaša i istim, a praznim, gađali miliciju. Arsenal “oružja” je dopunjen metalnim novcem, koji je kao oblutci po vodi, horizontalno fijukao i u glave pogađao čuvara reda. Masa je miliciju i odrede specijalaca gađala i parčadima betona, daskama, hlebom, jabukama, praznim baterijama, čak i jednom patikom… Okrvavljenih glava milicioneri su unošeni u zgradu Izvršnog veća gde su bile ekipe Hitne pomoći. Mediji, iako u jednom dnevnom listu pod naslovom “Izdržali i narod i milicija”, izvestili su da su lekari ukazali pomoć četrnaestorici milicionara, od kojih su sedmorica završila u bolnici. Kada je, u blizini glave potpisnika ovih redova, a izveštača sa ulice tokom čuvenih oktobarskih događaja, proleteo metak, koji je završio u staklu vrata Banovine, masa koja je probila na nekim mestima kordon i nagrnula na stepenište Izvršnog veća, počela se povlačiti. Svi su spasavali glavu na ramenu.

Antibirokratska revolucija: „Narod je pobedio, Priština je sledeća!“

Umesto Slobodana Miloševića – koji tog istorijskog oktobarskog datuma, baš kao i lideri partija SNS-SPS-DSS, organizatora mitinga 12. aprila, nije došao u glavni grad Vojvodine da podrži svoju pastvu – pred okupljene je tada stao Zoran Sokolović i poručio:

“ Ovo je danas bio odlučan početak raskršća sa dosadašnjom politikom i praksom koja je mogla imati posledice i za stabilnost u Pokrajini, SR Srbiji i Jugoslaviji. Na te pogubne posledice na Kosovo ukazivalo se na ovom veličanstvenom skupu u Novom Sadu gde su komunisti progovorili komunistički, radnici radnički, omladina omladinski. Dosta sa tom politikom, dosta sa tom praksom. Sa ovog skupa odzvanja zahtev da niko ne sme da dira u bratstvo i jedinstvo…”

Njegov govor praćen je skandiranjem: “Narod je pobedio, Priština je sledeća”.

Tog oktobra mislilo se i priželjkivalo da “Priština bude sledeća”, a danas, pak, nakon neuspelog skupa u Novom Sadu, dok naprednjaci ex radikali tvrde da sa glavnim gradom Vojvodine još nisu završili, te da će od sutra sakupljati potpise podrške svojim idejama (valjda nadajući se da će im olovka biti uspešnija od propalog svenarodnog zbora), neki političari tvrde da je “Beograd sledeći”!

(Autonomija)

Foto naslovna: www.studiokamasi.com

Među srednjoškolcima u Vojvodini različite nacionalne i etničke pripadnosti veoma je izražena socijalna distanca, a nepoznavanje službenog ili dominantnog jezika sredine druga je velika teškoća koja sve češće i intenzivnije pritiska Vojvodinu i preti ozbiljnim posledicama.

Međutim, iako je poslednjih godina u javnosti stvorena slika o tome da među đacima srednjih škola postoji izražena nacionalna netrpeljivost i da učenici diskriminišu jedni druge po nacionalnoj osnovi, kao i da skoro svi incidenti imaju predznak nacionalnog, najnovija istraživanja to ne potvrđuju, bar ne u velikoj meri.

– Pojedini stavovi učenika jesu problematični, ali još uvek nisu alarmantni, jer veliki broj srednjoškolaca u Vojvodini nije sklon iskazivanju diskriminatorskih stavova, a još manje su skloni da se prema tim stavovima postupa. Većina đaka iskazuje veoma tolerantne, društveno prihvatljive vrednosti, shvatajući šta je društveno prihvatljivo, a šta ne. Bez obzira na nacionalnu pripadnost učenika, razlike u većini stavova nema – iznosi sociolog Oliver Muškinja, viši stručni saradnik za odnose sa javnošću i programe saradnje pri Pokrajinskom ombudsmanu, sumirajući rezultate najnovijeg istraživanja “Vojvođanski učenici o diskriminaciji”. Rezultati istraživanja, koje, pored Muškinje, potpisuju i politikolog Pavel Domonji i Ankica Dragin, deo su obimnog izveštaja Pokrajinskog ombudsmana o stanju ljudskih i građanskih prava za proteklu godinu.

Povod za istraživanje među vojvođanskim učenicima je činjenica da je 2011. godina u medijima i političkoj sferi predstavljena kao godina etnički motivisane mržnje, netolerancije, diskriminacije, ugrožavanja slobode, poštovanja različitosti, odnosno ugrožavanje ljudskih i manjinskih prava. Ovakva konstatacije su se, smatraju autori istraživanja, zasnivale ipak na sporadičnim incidentima u kojima su uglavnom učestvovali srednjoškolci, ali (ne)posredno i pripadnici ultradesničarskih organizacija.

Ispitivanje je obavljeno anketom 488 učenika u 12 srednjih škola u Vojvodini, u kojima se nastava, pored srpskog jezika, obavlja na mađarskom, rumunskom, slovačkom, hrvatskom i rusinskom jeziku, kao i u jednoj školi gde se nastava izvodi isključivo na srpskom jeziku. Uzorkom je obuhvaćeno najviše ispitanika srpske, mađarske, slovačke i rumunske nacionalnosti, a znatno je manje bilo učenika hrvatske, rusinske, crnogorske, bunjevačke, bošnjačke, romske, makedonske i ukrajinske nacionalnosti.

O nacionalnoj pripadnosti izjasnilo se čak 96,9 njih. Iako 81,3 odsto anketiranih sebe smatra religioznima, gotovo jednak broj đaka pohađa nastavu veronauke i građanskog vaspitanja.

Dominantna diskriminacija LGBT osoba

Vojvođanska srednjoškolska omladina ocenila je da je u Srbiji najizraženija diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije, a na drugom mestu diskriminacja na nacionalnoj, odnosno etničkoj osnovi. Diskriminisano se osećalo 24,1 odsto ispitanika, a njih 49,1 se nije osećalo diskriminisano. Najveći broj njih diskriminaciju oseća zbog jezika kojim govori ili naglaska, zatim zbog nacionalne pripadnosti, a ona se najviše manifestovala psihološki – ismevanjem li zastrašivanjem (67,2 odsto), i socijalno – ignorisanjem ili isključivanjem iz grupe (46,5 odsto). Više od polovine đaka bilo je svedok diskriminacije na nacionalnoj osnovi, zatim zbog jezika i seksualne orijentacije. Od 488 ispitanika njih 235 tvrdi da nema predrasude, dok čak 105 iznosi da ima predrasude prema seksualnim manjinama.

Iskreni ili naučeni stavovi?

Da li su učenici u sprovedenim anketama iznosili zaista ono što misle i osećaju, ili su već dovoljno odrasli da znaju šta su društveno priznati i prihvaćeni stavovi (bar deklarativno), pa su ih, delom, zbog toga ispoljavali kao svoje – pitanje je koje se nametnulo nakon tribine “Tolerancija nije strana reč”, održanoj u sredu u Skupštini Vojvodine, gde su u klupama poslanika ovog puta sedeli mahom đaci istih škola, ali ne i isti učenici koji su lane obuhvaćeni istraživanjem o toleranciji (oni su već završili srednju školu). Tribinu su organizovali Centar za razvoj civilnog društva, Pokrajinski ombudsman i Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice, uz pokroviteljstvo Skupštine AP Vojvodine.
Naime, u delu aktivnog učešća srednjoškolaca u raspravi, nije se, iz većine izlaganja, stekao utisak da se znanje o tome šta je zapravo tolerancije – poboljšava. Naprotiv, činilo se da – pored toga što učenici poprilično teško formulišu svoje stavove – nisu ni umeli argumentovano da ih obrazlože. Još jedna zabrinjavajuća stvar je nepostojanje osnovnih znanja o ljudskim i građanskim pravima, praktikovanju suživota i slično, što nameće tvrdnju, iznesenu i u istraživanju o kome je u tekstu reč, o nekvalitetu obrazovnog programa u školama i u okviru građanskog vaspitanja, kao i pogubnoj činjenici neučenja službenog jezika i jezika sredine…
Ipak, nadu daju dva izlaganja u parlamentu Vojvodine: prvi, jedne od učenica koja smatra da se “netolerancija i vršnjačko nasilje javljaju samo kod onih koji ne umeju da na drugi način, dobrim, doprinesu, svojoj zajednici”!
I drugi – kada se prolomio aplauz učenika zbog pitanja zamenice Pokrajinskog ombudsmana Eve Vukašinović: “Ako razmišljamo u slikama ‘Srbin’, ‘Mađar’, ‘Slovak’, šta ćemo sa onima koji su ‘mešani’?” Ona je poručila da se “odbojnost, mržnja i netolerancija mogu otkloniti upoznavanjem, učenjem, komunikacijom…”
Na pojavu netolerancije, mržnje i nacionalizma najviše utiču, smatraju djaci, društvena sredina i porodica, a kao manje uticajne – oni vide vršnjake, politiku i medije. Najmanji uticaj imaju, po njihovom mišljenju, škola i crkva.

Velika većina je istakla da im se sviđa to što idu u školu sa učenicima drugih nacionalnosti. Šokantno je, međutim, što čak petina ispitanika smatra da bi bilo bolje da postoje odvojene škole za učenike različitih nacionalnosti, iako u isto vreme njih 68,6 odsto tvrdi da se ne oseća neprijatno u društvu ljudi drugačije nacionalnosti, kulture i jezika! Većina njih (77,8 odsto) istakla je da prijatelje ne treba birati na osnovu nacionalne pripadnosti. Suprotno kaže 8,7 odsto njih, a gotovo isti procenat ispoljava agresivno ponašanje prema učenicima drugačije nacionalnosti.

Umesto suživota, politički ideali

Pokrajinska ombudsmanka Aniko Muškinja Hajnrih kaže da rezultati ovog istraživanja ukazuju na to da je koncept multikulturalizma u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini više na sceni kao politička ideja, politički cilj ili ideal, a manje kao stvarni koncept saradnje, upoznavanja i suživota. Jezik bi, po njenom mišljenju, trebalo da bude osnovni mehanizam komunikacije između pripadnika različitih nacionalnih zajednica.
– Rešenje bi trebalo tražiti u promeni metodike nastave srpskog jezika kao nematernjeg, ali i u mogućnosti da se učenicima srpske nacionalnosti ponudi mogućnost učenja dominantnog jezika sredine kao izbornog predmeta. Paradoksalno zvuči činjenica da je u Vojvodini proteklih godina započeta priprema za upis učenika u bilingvalna odelenja na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku, a da ne postoje takva odelenja, na primer, na mađarskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom, hravtskom ili nekom drugom jeziku koji je u službenoj upotrebi u nekom od vojvođanskih mesta– iznosi Aniko Muškinja Hajnrih.

Problemi sa jezikom

Načinom predavanja srpskog jezika nije zadovoljno 27,2 ispitanika, dok 68,2 njih smatra da im znanje srpskog omogućava nastavak školovanja u Srbji, dok suprotno tvrdi 18,4 odsto djaka.

– Rezultati su ukazali da diskriminacija nije dominantna u odnosima među učenicima, kao i da iskazivanje diskriminatorskih stavova među njima ne preovlađuje, ali vrlo je uočljivo da ne postoji kvalitetan društveni odnos između učenika različite nacionalnosti, ni u školi ni van nje! Vršnjačke grupe se međusobno odvajaju uglavnom zbog jezika kojim govore, a na taj načini prema nacionalnoj i etničkoj pripadnosti – kaže Muškinja. – Obrazovani sistem obezbeđuje učenje srpskog jezika za učenike pripadnike manjinskih nacionalnih zajednica, ali učenje srpskog jezika je nedovoljno kvalitetno i, što je najgore, nedovoljno upotrebljivo u svakodnevnoj komunikaciji, čak i posle deset i više godina učenja! S druge strane, đaci srpske nacionalnosti u sredinama gde čine brojčano manju nacionalnu zajednicu nemaju ni mogućnost učenja dominantnog jezika sredine. To čini da se umesto upoznavanja i komunikacije dešava sasvim suprotno, nepoznavanje, udaljavanje, zatvaranje u svoje etničke sredine i vršnjačke grupe!

Tako se, iako je diskriminacija često u fokusu pažnje javnosti, gotovo sve rasprave završavaju isključivo podacima o tome da li ima diskriminacije ili ne, u okviru društva ili prema pojedincima i društvenim grupama. O uzrocima ove pojave diskriminatorskih stavova, kao i posledicama koje diskriminacija može imati, vrlo retko se govori.

Branislava Opranović (Autonomija)

Osamnaest žena je u porodičnom, odnosno partnerskom okruženju, ubijeno u Vojvodini u dve protekle godine, a samo lane je zabeleženo čak 3.427 zahteva policiji za zaštitu od porodičnog nasilja, u kojima su žrtve najčešće žene. Ovo su podaci za koje postoje pisani tragovi, a ovim brojkama, sasvim sigurno (jer su mnogi od nas svedoci toga) treba dodati i one slučajeve nasilja nad ženama čiji krici u pomoć nisu zabeleženi u nadležnim službama. Ovi podaci izneseni su u okviru Izveštaja o poštovanju ljudskih prava Pokrajinskog ombudsmana tokom protekle godine.

– Nasilje nad ženama u porodici veoma je rasprostranjeno u Vojvodini, a samo četvrtina zlostavljanih je poslednji slučaj nasilja prijavila policiji – iznosi zamenica ombudsmana za ravnopravnost polova Danica Todorov. – Prema istraživanju “Krivično pravni odgovor na nasilje u porodici – pravosudna praksa u Vojvodini” u više od 80 odsto slučajeva, žrtve nasilja su žene između 33 i 48 godina. Bezmalo 40 odsto njih su zlostavljanje doživele u braku, a 70 odsto žena je nasilje, najčešće fizičko, trpelo i pre braka. Nasilnik je u 79 odsto slučajeva bio sadašnji ili bivši muž ili partner. Među malobrojnima kojima je izrečena kazna njih 94 odsto su bili muškarci između 33 i 48 godina. Preovlađuju oni koji ranije nisu osuđivani. Zbog nedostatka dokaza u 66,7 odsto slučajeva je odbačena krivična prijava! Tužilac, pak u gotovo 80 odsto slučajeva nije razgovarao ni sa oštećenom niti sa onim protiv koga je odneta krivična prijava! Slučajevi su vuku po sudu najmanje pola godine, aproces često traje i čitavu godinu! Među izrečenim sankcijama preovlađuju mere upozorenja, odnosno uslovne osude. Kazna je izrečena svakom petom počiniocu, a sud je u 90 odsto slučajeva pronašao olakšavajuće okolnosti!

Stravična je činjenica i alarmantno saznanje da je nasilje u slučajevima koje su okončali ubistvom prijavljivano mnogo pre tragičnog ishoda; skoro sve žrtve su se za pomoć i zaštitu obratile policiji ili centru za socijalni rad jer je do tragičnih posledica najčešće dolazilo nakon višegodišnjeg maltretiranja i torture. Većina od 16 ubijenih žena potiče sa sela, dok je njih šest živelo u gradu. Najstarija ubijena žena je imala 81, a najmlađa 25 godina!

Danica Todorov: Jedna od ubijenih žena u porodičnom nasilju čak šest puta prijavljivala nasilje policijskoj stanici!

– Saznanja kazuju da su žene trpele dugogodišnje nasilje svojih bračnih ili vanbračnih partnera i da se o tome najverovatnije znalo. Nasilje je možda u nekom trenutku i prijavljivano institucijama, ali o tome u većini slučajeva nema pouzdanih podataka, niti ima podataka kako su te institucije postupale ukoliko su dobile prijavu žrtve, ili nekog drugog ko je znao za nasilje – kaže Danica Todorov. – Pokrajinski ombudsman je, u nastojanju da dođe do odgovora da li su žene prijavljivale nasilje i šta su nadležni preduzimali, od policijskih uprava tražio da navedu kako su žene ubijene, da li je neka žena pre ubistva prijavljivala to i da li je postojala procena opasnosti nasilja po život. Od Centra za socijalni rad tražen je i odgovor da li ih je policija obaveštavala o prijavljenim slučajevima. Dobili smo podatke da je jedna od žrtava čak šest puta prijavljivala nasilje policijskoj stanici! Policija je podnela krivičnu prijavu samo u jednom slučaju, dok u ostalim slučajevima nije poznato kako su postupili, jer u odgovorima to nije navedeno! Tri žene su ubijene vatrenim oruđjem, devet ih je ubijeno hladnim oružjem, najčešće nožem. Ostala ubistva bila su posledica premlaćivanja!

Bačka Palanka: Jedan ginekolog na 24.740 žena!

U siromašnoj i u svakom pogledu zapuštenoj zemlji primitivan odnos prema ženama, kao i često nemaran stav žena samih prema sebi, ogleda se i u mnogim drugim oblastima, kojima se bavio Pokrajinski ombudsman.
Zdravstvena zaštita žena u Vojvodini daleko je ispod savremenih standarda. Zabrinjavajući podaci o broju namernih prekida trudnoće, nekorišćenju kontracepcije, broju obolelih žena od raka grlića materice, posledica su zapostavljanja preventivne zaštite, nedovoljne dostupnosti ginekološke, inače primarne, zdravstvene zaštite.
Službe za zdravstvenu zaštitu žena postoje u svim okruzima u Vojvodini, ali je nedovoljan broj lekara. Ginekologa ima ukupno 120, a ima 856.924 žene starijih od petnaest godina. Prosečno u Vojvodini jedan ginekolog obezbeđuje zdravstvenu zaštitu za 7.141 ženu! U zapadnobačkom okrugu je još gora situacija – odnos žena prema broju pacijentkinja je jedan prema 9.470! U pojedinim domovima zdravlja stanje je alarmantno – u Bačkoj Palanci ima 24.740 žena na jednog ginekologa! Mamografija je i dalje nedovoljno dostupna u Vojvodini, dok ginekološki pregledi žena s invaliditetom nisu svuda dostupni. Najčešće navođen problem, po istraživanju ombudsmana, je nedostatak novca (27 odsto), nedostatak medicinske opreme (27 odsto), zastarelost opreme (33 odsto) i nedostatak leakara (34 odsto).

Pokrajinskom ombudsmanu odgovorilo je 10 od 12 centara za socijalni rad, Sombor i Kovačica nisu dostavili podatke. Na osnovu dobijenih odgovora zabeleženo je da centrima nije prijavljivano nasilje, niti su imali saznanje da su žrtve prijavljivale nasilje, te je tako izostala i podrška u podnošenju tužbi ili pomoć da se izađe iz nasilnih veza. Policijske uprave nemaju običaj da centrima za socijalni rad prijavljuju slučajeve ubistava.

Iako podaci kazuju da je u odnosu na prethodnu godinu u 2012. godini gotovo dvostruko manje zahteva policiji za zaštitu zbog nasilja u porodici, realan broj je mnogo veći:

– Imamo razloga da tvrdimo da je brojka od 3.427 zahteva za intervencijom policije mnogo veća, jer nam Policijska uprava u Pančevu uopšte nije dostavila podatke, a policija u Novom Sadu nije navela broj zahteva jer, kako su naveli, ne vode evidenciju na takav način – navodi Danica Todorov.

Najugroženije žene zaposlene u prodavnicama

Vojvođanke su najčešće diskriminisane uznemiravanjem na radnom mestu i prilikom zapošljavanja. Diskriminacija se retko prijavljuje iz straha za radno mesto, zbog mogućeg pogoršavanja uslova na poslu, ali i zbog nepoznavanja mogućnosti zaštite. Pokrajinski ombudsman je po predstavkama koje je primio došao do podatka da privatni poslodavci uglavnom ne poštuju obaveze prijavljivanja na osiguranje, uplatu doprinosa i isplatu zarada. Najviše su ugrožene žene u prodavnicama. Njih poslodavci u velikom broju slučajeva djavljuju sa osiguranja iako im nije prestao radni odnos, te im preko tekučeg računa isplaćuju samo deo zarade, ostatak im daju u gotovni i to neredovno! zaposlenim se daju vrednosne potvrde, koje poslodavci ne prikazuju kao ni kao prihod ni kao rashod, već u okviru otpisa robe. rezultat toga su manje uplate doprinosa za obavezno socjalno osiguranje, manje godina penzijskog staža. Nije retko da zaposlene žene rade bez prijave i osiguranja, mesecima ili čak godinama iščekuju obećanu prijavu, a ne obraćaju se inspekciji rada. Ima slučajeva da se žene pod pretnjom otkaza primoravaju da potpišu da su primile zaradu koja im nije isplaćena.

Ona dodaje da po pojedinačnim predstavkama, prilikom žalbi na nasilje, zaposleni u institucijama često postupaju pod uticajem sopstvenih predrasuda i ne koriste u potpunosti nadležnosti službi u kojima rade. Centri za socijalni rad retko postupaju po službenoj dužnosti. Uz to, kazne su vrlo blage, a sudski procesi spori. Sve to ohrabruje nasilnike, koji, pokazala su istraživanja, nasilje najčešće ponavljaju i više od deset puta!

Žene, u isto vreme, i pored većini dostupnih edukacija i sve više akcija za osvešćivanjem da nasilje ne treba trpeti, u velikom broju slučajeva, ćutke trpe maltretiranja iz straha, ekonomske zavisnosti i tvrdih patrijaralhalnih shvatanja okoline.

Branislava Opranović (Autonomija)

Sterijino pozorje je stara i velika ljubav Novosađana. Ali, kada se ovog juna zavesa Sterijinog pozorja u glavnom gradu Vojvodine spustila, mnogi su ćutke progutali knedlu i odahnuli tešeći se – svašta su Pozorje i njegova publika za 58 godina preturili preko dasaka, pa će i ovogodišnji festival u režiji naprednjačkih kultur-tregera. Preturiće i deo selekcije po državnom diktatu, i Kusturičine političke lekcije, i poklon knjigu od 300 evra, i priredbu za 170.000 evra, i pritiske autora jednog od ipak prikazanih komada, i sramno ćutanje posle protesta rediteljke zeničke predstave… Jer: “…Bez Pozorja bili bismo siromašniji za jedno ljudsko razumijevanje i za jednu zajedničku ljubav. Uvjerili smo se ne samo da je mogućno već da nam je neophodno. Zato što je pametno i pošteno utemeljeno od samog početka – da bude zborište nacionalne umjetnosti, gdje svako pokazuje mjeru svojih mogućnosti…” (Meša Selimović, 1971.)

Ove su godine meru svojih mogućnosti pokazali mnogi. Mogućnosti, koje su nam se – izgleda, baš kao i zajednički prostor, državni i teatarski – tako suzile da su se skvrčile ne samo na mapi, već i u pameti i kuraži… Jedna od odlika ovogodišnje selekcije jeste odsustvo hrabrosti, izneo je pred sam početak Pozorja Jovan Ćirilov, a to je, iako nažalost samo u naznakama potvrdio i predsednik žirija Predrag Ejdus, na zatvaranju festivala. Žiri je izrazio “izvesnu zapitanost nad neujednačenim kriterijumima prilikom izbora predstava u zvaničnoj selekciji. Nadamo se da je to posledica jedne siromašne pozorišne sezone…”

Festival politikantstva

Javnost je, pak, bila upoznata, još pre početka Sterijinog pozorja, da će osim siromaštva, festival krojiti i politikanstvo, te da će žiri i publika, po odluci selektora Igora Bojovića, gledati teško shvatljivu mešavinu predstava visokih teatarskih dometa i onih kojima – ili po umetničkim vrednostima, ili zbog umešanosti politike koja podrazumeva i odsustvo relevantnog suda pozorišne i kritike stručne javnosti – nije mesto na Pozorju. Među ovim drugima su: “Sunce tuđeg neba” Puls teatra iz Lazarevca, “Virus” Siniše Kovačevića Teatra mladih iz Jerevana, kao i “pozorišna iluzija za državni protokol”, “Konstantin” Narodnog pozorišta iz Niša i imenjaka iz Beograda.

“Konstantin”, koga su kritičari nazvali “slikovnicom o velikom caru”, izazvala je burne reakcije i zbog, za naše prilike, velikog budžeta koji je predstava „upila“. Vlada Srbije odlučila je da Ministarstvu kulture iz budžetskih rezervi odobri 19,4 miliona dinara, ili oko 170.000 evra za scensku priredbu “Konstantin Magnus” u Nišu, u okviru obeležavanja 17 vekova Milanskog edikta, objavljeno je u Službenom listu. Predsednik nadzornog odbora niškog pozorišta Dragan Aranđelović izjavio je da je 19 miliona gotovo dvostruko više nego što koštaju svih pet ovogodišnjih predstava tog pozorišta.

Yes, Gladijator!

Uz to, programski rukovodilac projekta “Milanski edikt 313-2013 Srbija” i savetnik predsednika Tomislava Nikolića za kulturu Radoslav Pavlović dobrano je doprineo odijumu prema „Konstantinu“ drsko, neznalački, uvredljivo i nevaspitano izjavivši: ”Nisam u pozorištu odavno video tako lepe muškarce i žene. Posle nekoliko decenija kada su na sceni bili mladi narkomani, mlade prostitutke, invalidi rata, dobijamo nešto što možemo definisati kao čistu lepotu. …desilo se apsolutno čudo kostimografsko, kostimi u predstavi su kakve sam video samo u filmu ‘Gladijator’, mom omiljenom” (Sterijina narada za kostim pripala je kostimima iz ove predstave). “Muzika je retko dobra, vraća nas na prostor Vangelisa, a ima i nekih delova programski koncipiranih kao iz moje omiljene grupe Yes”!

I dok se savetnik predsednika u Beogradu razmetao svojim poznavanjem pozorišne umetnosti, u Novom Sadu je, nešto pre toga, politika smenila redakciju “Scene”, što je bio početak ustoličavanja novih vetrova u Sterijinom pozorju. Ubrzo potom došla je i vest da će Emir Kusturica otvoriti Sterijino pozorje. Naprednjaci, Dveri, DSS… ovoj su se vesti obradovale i likovale, građani su ćutali, pozorišna javnost takođe. Svi su ćutali, osim Selme Spahić, rediteljke predstave uvrštene u Selekciju nacionalne drame i pozorišta, “Grebanje ili kako se ubila moja baka” Bosanskog narodnog pozorišta Zenica, Hartefakt fonda i Bitef teatra Beograd.

Poruka Selmina bila je jasna: „Festival koji ukaže takvu čast Emiru Kusturici ideološki se jasno opredeljuje, pristaje na nacionalističku retoriku i daje joj legitimitet. Na takvom festivalu ne želim da učestvujem“.

Zamoljen, nakon toga, da kaže zašto neće da komentariše neuobičajenu i skandaloznu situaciju, direktor Pozorja Selimir Radulović bio je “pesnički mudar” i odgovorio je da se “i ćutanjem nekada može braniti dostojanstvo umetnosti i umetnika” ! Dodao je još da “onaj ko ne prepoznaje Kusturicu kao evropskog i svetskog umetnika, jeste, blago rečeno, maliciozan.”

Svetski je to čovek!

Pre toga je direktor Radulović naložio da se naruči i iz kase za tu prigodu izdvojio 300 evra, da se plati poklon knjiga za Kusturicu, kao mali znak pažnje jer je Novi Sad i Pozorje udostojio dolaska. Do sada još nije otkriveno da li je knjiga bila isto ono izdanje Dušanovog zakonika koje je gradonačelnik Novog Sada Vučević uručio prvom potpredsedniku Vučiću i patrijahu Irineju, nedavno u novosadskom Magistratu, ili pak svitak Milanskog edikta. Fascinaciju Kusturicom direktor Radulović nije skrivao, a na grimase saradnika odgovarao je i ovim rečima: “Nemojte tako, svetski je to čovek, čas je u Parizu, čas u Novom Sadu.”

Više se Raduloviću sviđalo da visoki gost dolazi iz Pariza, nego sa Mokre gore, jer je, kako se kasnije ispostavilo, Kusturica na Mećavniku seo u svoj helikopter i doleteo u prestonicu Vojvodine i pošteno se odužio na gostoprimstvu: Na otvaranju Festivala održao je politički govor – veliku lekciju Novosađanima i Vojvođanima, podsetivši ih da su na krivom putu i naložio im šta im je činiti ne bi li taj put ispravili. Kasnije se otkrilo zašto je Kusta u, po njegovom mišljenju, vojvođanskom „timu iz snova“ ostavio Matiju Bećkovića na rezervnoj klupi – čovek jeste da je rođen u Senti, dakle u Vojvodini, ali tamo je proveo svega nekoliko dana po rođenju! Valjda nedovoljno da se bude u vojvođanskoj ekipi!

Kustin nastup, dok je neposlušnim Vojvođanima čitao i preporučivao svoj manifest umesto njihove Deklaracije, slušali su to veče na otvaranju Pozorja u istom, šestom redu u velikoj sali Srpskog narodnog pozorišta direktor Radulović i predsednik Vlade Vojvodine Bojan Pajtić. Razdvajalo ih je samo jedno sedište. Slušali i ćutali. A, ćutali su i svi u publici. Na uvredljive i neprimerene lekcije niko nije reagovao, ni pisnuo, ni trepnuo. Ni pisnuo, baš kao ni publika na zatvaranju Pozorja, kada se direktor Radulović još jednom zahvalio Kusturici za sve što je ove sezone pozorišne učinio za naš Grad i zajedništvo u državi kao i vaskoliku ideju naprednjaka o, kako je simbolično rečeno, “vraćanju kući” (što je bio i moto Festivala). Valjda je to opredelilo i deo nagrada na ovogodišnjem Pozorju, od kojih ni jedna nije dodeljena pozorištu ili glumcu izvan Srbije, na žalost ni sjajnoj gospođi ministarki Živki, koju je u Frljićevoj istoimenoj predstavi zagrebačkog Kerempuha glumila Elizabeta Kukić. Komad je trebao biti odigran uz provokativni titl na hrvatskom jeziku, koji je, na žalost, u Novom Sadu bio skoro nevidljiv zbog tehničkih problema. Na premijeri u Zagrebu, bio je to prvi slučaj u Hrvatskoj da se titluje pozorišni komad jednog srpskog autora. Napravljeno je to, poručili su gosti iz Hrvatske, iz protesta protiv apsurdnog zahteva da se prevodi i kad se jezik razume, protesta protiv jezičke politike koja se bavi proizvodnjom razlika.

Srpski Sterija, vaistinu!

Tehničkih nevolja imala je izvedba “Virusa” Siniše Kovačevića, prevod na srpski jezik se nije video, publika je negodovala, protestno izlazila… Izlazili su, čini se, samo zbog titla, a ne i zbog toga što se znalo da je predstava došla na Pozorje po izričitom zahtevu Kovačevića, koji je je po nju i lično putovao u Jerevan.

Isti Siniša Kovačević izjavio je da predstavama koje su označene kao “pozorišni dogadjaji sezone”, a to su Šekspirov “Otelo” (ex YU koprodukcija, ostala bez priznanja na ovogodišnjem Pozorju) i Čehovljev “Galeb” (na ovogodišnjem festivalu Specijalna nagrada za predstavu u celini), nije mesto na Sterijinom pozorju jer to, po njegovom mišljenju jesu sjajne predstave, ali za njih ima drugih festivala, kao npr. užički, vršački… “Pozorje treba da bude festival srpske drame… Ne znači da Srbija treba da se zakopča i kapsulira u vlastito dvorište. Moje će se drame igrati i u Zenici i u Osijeku. Taj kulturni prostor formiran je u jednoj vekovnoj zajednici i ne može se na silu eliminisati. Sve to podržavam, ali zašto u toj Srbiji ne bismo imali festival nacionalne drame”, izjavio je Kovačević za Bilten Pozorja.

Ako ovome svemu, što se događalo pre Festivala, na daskama i iza njih, dodamo i to da ovogodišnja selekcija, po mnogima, nije imala ni koncepcijsko utemeljenje, kao i da je vrlo čudno što u selekciju nije uvrštena ni jedna od niza sjajnih predstava Ujvideki szinhaza, jasno je i vrlo razumljivo što je, kako je izjavila kritičarka Ana Tasić, “interesovanje za društvene, često banalne drame, zamenilo interesovanje za umetnost”, te je “ovogodišnje Pozorje podržala politika ili tačnije rečeno politikanstvo…To je još jedan dokaz da je stanje u pozorištu ogledalo stanja u društvu. Kakvo nam je društvo, takvo nam je i pozorište i festivali: trivijalizovano i do srži politizovano, u krajnje negativnom smislu”.

Nakon spuštanja zavese, otuda i razumljivo razočaranje kao i ocena javnosti, (iako, na žalost tek u naznakama) da je na Sterijinom pozorju, dakle više od pola veka, uvek nuđeno mnogo više od politikanstva, a da je to ovog, 58. Sterijinog festivala u mnogim segmentima izostalo.

Branislava Opranović (Autonomija)

(Ilustracija: Petar Pismestrović, pozajmljeno preko http://zokstersomething.com/)

“Razbojnici, koji su juče pre podne munjevito opljačkali, uz pucnjavu, poznati butik u centru Novog Sada na Trgu slobode, uhapšeni su za manje od minuta…”

Nažalost, nema mesta čestitkama, a ni nadi građana Novog Sada da će početi bivati zaštićeni od narastajućeg kriminala i da će bez straha moći da izađu na ulicu – prethodni redovi, na žalost, nisu stvarnost. Njih je izgovorio zamenik komandira Interventne jedinice u Novom Sadu Nikola Krajinović samo objašnjavajući pokaznu vežbu policije u centru glavnog grada Vojvodine, 26. maja. Pre tačno mesec dana.

Trideset dana nakon pokazne vežbe, u Novom Sadu novo razbojništvo – opljačkane su pošta u Petrovaradinu i menjačnica na Bulevaru oslobođenja. Dvojica naoružanih i maskiranih razbojnika opljačkala su poštu u Preradovićevoj ulici u Petrovaradinu. Razbojnici su upali u poštu naoružani automatskom puškom i pištoljem i uzeli nekoliko vreća sa novcem. Pošta se nalazi na svega 500 metara od policijske stanice u Petrovaradinu. Gotovo u isto vreme, opljačkana je i menjačnica na Bulevaru oslobođenja 68. Jedan naoružani pljačkaš odgurnuo je radnicu i oteo novac.

I prekjuče su, osnovci, uz pretnju nožem pljačkali Novosađane. Policija uhapsila je jednog četrnaestogodišnjaka koji je tokom maja i juna prilazio vršnjacima i uz pretnju batinama i nožem otimao od njih novac i mobilne telefone. On je, sa jednim trinaestogodišnjakom, četvoro svojih vršnjaka i tukao iz istog razloga. Isti maloletnik je jednoj ženi i drugom vršnjaku strgao lančić sa vrata, zbog čega se tereti za dve teške krađe, navodi se u saopštenju policije.

Ubistva nisu retkost

Pola godine unazad, Novosađani su gotovo svakodnevno bili svedoci i žrtve uličnih pljački i napada, često i uz vatreno oružje, a ni ubistva nisu više retkost:

Pred kraj prošle godine ubijena je manekenka Vladislava Červenko. U februaru ove godine dve bande mladića sukobile su se i pucala u neposrednoj blizini osnovne škole na Novom naselju, a u istom mesecu je ubijena Marija Cimbal. U martu je silovana žena i ubijen joj je sin, a huligani su na njegovom kućnom pragu tukli jednog žitelja Novog naselja. Početkom aprila je zabeleženo da je jedan muškarac pijan silovao pastorku. Pucnjava na Detelinari bila je krajem aprila, a tuča uz dvojicu povređenih, takođe na Detelinari, desila se nekoliko dana posle. U istom mesecu hicima iz vatrenog oružja jedan mladić je povredio drugog, a jedan četrnaestogodišnji dečak uhapšen je zbog pokušaja krađe, a u njegovom dosijeu već stoji 17 krivičnih dela. Četrnaestogošnjak je priveden zbog sumnje da je zajedno s grupom dece nasilno ušao u jednu novosadsku radnju i istukao prodavačicu. Početkom maja je nestao novosadski taksista, koji je, potom pronađen mrtav u zapaljenom automobilu. Polovinom maja grupa mladića je pretukla dečake, a dvojica dečaka, trinaest i četrnaest godina, presrela su ženu na ulici i otrgli su joj lančić sa vrata. Nešto stariji maloletnici su, nekoliko dana kasnije, takođe na ulici napali i pokrali ženu na Telepu….

Vidljive i nevidljive posledice rata

Tokom rata devedesetih na prostoru ex YU, pa tako i u Vojvodini, civili su gomilali oružje, koga se sada, nakon oštrijih zakonskih mera, pokušavaju osloboditi tako što ga prodaju po vrlo niskim cenama. Između ostalog i to čini da maloletni i oni drugi razbojnici, relativno lako dolaze do oružja. Početkom devedesetih cene oružja su bile niske (pištolj se mogao kupiti i za 50 maraka), danas su, na crnom tržištu, od pet do deset puta više nego u vreme ratova, ali su još uvek mnogo niže nego u zemljama EU.
Prema podacima centra za kontrolu malog i lakog oružja, Balkan je i dalje pun ilegalnog oružja. Ovaj Centra je izneo da na Balkanu postoji više od 4,3 miliona komada raznog oružja (od čega se 1,2 miliona nalazi u Srbiji) za koje vlasnici nemaju dozvolu.

Kriminal, a pogotovo maloletnički, u Novom Sadu je u porastu – maloletnici godišnje počine oko sedam odsto svih krivičnih dela, među kojima su silovanja, tuče i pokušaji ubistva. Najviše zabrinjava što se starosna granica maloletnika koji čine krivična dela spušta iz godine u godinu. Tako je u krađi u prodavnici tehničke opreme nedavno zatečeno i dete od 12 godina! Maloletnike često zloupotrebljavaju stariji, terajući ih da kradu ili prodaju drogu kako bi oni izbegli krivičnu odgovornost.

Po rečima portparolke Višeg suda u Novom Sadu, Svetlane Tomić Jokić, trenutno se vodi oko 240 postupaka protiv maloletnika, a najčešća krivična dela koja oni čine su krađe, razbojništva i krađa automobila. Maloletnici su prošle godine u Novom Sadu počinili 572 krivična dela, što čini 7,1 odsto ukupnog kriminaliteta.

Razbojnici iz komšiluka

Samo tokom aprila i maja ove godine više desetina Novosađanki bilo je na meti pljačkaša zlatnog nakita. Osim što su pljačke sve češće, one su i sve brutalnije. “Uočljivo je da se svakodnevno pojavljuju novi izgrednici među kojima prednjače “neki novi klinci iz komšiluka”, koji su, umesto da su u učionicama srednjih škola, ili da kod kuće greju stolicu, našli “zanimaciju” u ovakvim izgredima. Oko 80 odsto takvih krađa, lane su počinili upravo tinejdžeri”, izjavio je Vujica Mrđa iz Odelenja kriminalističke policije u novosadskoj Policijskoj upravi. On je dodao da se “često radi o mlađim maloletnicima, raspuštenoj deci iz razorenih porodica, s mnogo članova, koji nisu zaposleni i generalno su u teškoj materijalnoj situaciji… Po pravilu, reč je o srednjoškolcima koji ne idu u školu, koji imaju problematične roditelje i generalno nesređen život. Takav način života ih lako odvede do kriminala, a ulične otimačine su obično početak, jer kasnije prelaze i na još teža dela.”

Škola nije zainteresovana

“Nasilje nema opravdanja”, bio je naslov scenskog prikaza sarajevskog glumca, reditelja i vođe međunarodnog projekta protiv vršnjačkog nasilja i nasilja čiji su akteri maloletnici Zijaha Sokolovića – izvedenog nedavno u Novom Sadu na daskama Pozorišta mladih.
Na predstavu, iako su pozvani, nije došao ni jedan direktor novosadskih osnovnih i srednjih škola, kako bi se, eventualno, opredelili da predstavu pokažu i u svojim školama u okviru nastave i tako pomognu, u školskim klupama, u prevenciji maloletničkog nasilja!

Zbog svega ovoga je i predložena, (pa i sazvana, ali bez rezultata) vanredna sednica novosadskog parlamenta. Tada je, u aprilu, kao razlog za sazivanje sednice LSV naveo da Novi Sad hitno mora dobiti još policajaca i načelnika, kao i da hitno mora proraditi policijska stanica na Novom Naselju, u zgradi koju je grad za te namene ustupio MUP-u u maju 2011. godine. „U Novom Sadu je za nekoliko meseci zabeležena i treća pucnjava u blizini školskog ili dvorišta obdaništa. Masovna tuča krajem aprila je treća po redu u nekoliko meseci, a mladiće na ulici bodu nožem nakon pitanja za koji klub navijaju“. LSV je pozvao gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića da iskoristi svoj uticaj i hitno od najviših državnih zvaničnika izdejstvuje pojačanje Policijskoj upravi. „Novi Sad nema vremena da čeka kraj godine da bi dobio još 80 policajaca koji su mu obećani još za kraj prošle godine, ne može da čeka ‘još nekoliko dana’ da bi dobio načelnika policije, kao što je i u martu obećano, niti može da živi od obećanja da će jednom imati i policajce na biciklima“, naveo je LSV i upozorio da je Novi Sad izložen teroru navijača i bandi, a naselje Detelinara postaje deo grada u koji neće smeti da se zalazi nakon odredjenog doba.

Bomba ispred kafića „Hogar“

U Tolstojevoj ulici kod kafića „Hogar“ eksplodirala je danas bomba ispred parkiranog crnog „sitroena“. Radi se o službenom automobilu direktora JP „Urbanizam“ Tomislava Bokana. Bomba je povredila dve osobe koje su u tom trenutku prolazile ulicom, a oštećeno je i nekoliko okolnih automobila.
Povređeno je dvoje ljudi, žena i muškarac. Žena (47) je lakše povređena, i dijagnostifikovana joj je otvorena povreda butine. Muškarac (63) je teže povreden, najverovatnije je u pitanju prelom lopatice, a povrede su nastale zbog sekundarnih projektila, saznaje Radio 021.

Novi Sad ne pripada huliganima, nego građanima koji plaćaju porez izmedju ostalog i zato da bi bili bezbedni, smatra gradska opozicija. Istina , krajem januara ove godine gradonačelnik Vučević je, nakon što je tokom jedne noći obijena desetina automobila, izjavio da “kriminal steže obruč oko našeg grada na podmukao način, a nevini ljudi, naši sugrađani, ispaštaju.”

„Novi Sad nije Bejrut”

Polovinom maja, međutim, ali izgleda samo po viđenju gradonačelnika, stanje se “popravlja”: Gradonačelnik Miloš Vučević je kazao da nije zadovoljan stanjem bezbednosti, ali je dodao da „Novi Sad nije Bejrut” i da situaciju ne treba predstavljati „katastrofalnom”. Bio je to njegov odgovor na opomenu opozicije u Skupštini grada, poslanike LSV i DS, koji su na sednici zakazanoj upravo zbog loše bezbednosne situacije u gradu, rekli da Novom Sadu nedostaje najmanje 300 policajaca, kao i imenovanje načelnika policije. Goran Radojev, odbornik DS, tvrdio je tada da je redovna pojava da je stopa kriminala u većim gradovima uvek veća, ali da je Novi Sad i prema statistici najnebezbedniji grad u Srbiji. Đurađa Jakšić, odbornik SRS izneo je da je pričao sa predstavnicima policije i da je utvrđeno da je stopa kriminala u Novom Sadu dva puta veća nego u Beogradu!

Maloletnicima nije mesto u zatvoru

Zatvor je kaznena, ali ne i popravna institucija, pokazala je naša praksa, jer maloletnici koji izađu iz zatvora najčešće ponovo počine nova krivična dela i ponovo se nađu iza rešetaka.
Novosadski Centar za socijalni rad još uvek nema Prihvatilište za maloletne počinioce krivičnih dela. U Okružnom zatvoru u Novom Sadu, maloletnici se, zbog nedostatka kapaciteta, još uvek smeštaju sa odraslim počiniocima, iako je to protivzakonito. Po rečima zamenik pokrajinskog ombudsmana Stevan Arambašića moguć je smeštaj maloletnika u ćelije zajedno sa odraslima, ali samo ukoliko sudija to izričito dozvoli.

Valjda je, baš i iz tog razloga, velike stope kriminala u Novom Sadu, (neki Novosađani su skloni da veruju), ovogodišnja proslava Dan policije i demonstracija njihove snage i moći, krajem maja, i održana u glavnom gradu Vojvodine na stadionu “Karađorđe”. Oni, drugi, pak, skeptičniji i manje poverljivi, drugačije su shvatili tu svečanost – kao “pokaznu vežbu (što je tada i tamo i rečeno) uspešnog razbijanja demonstracija građana na gradskom trgu”! Iako, ima li razloga za brigu, a kamoli za nezadovoljstvo ili, ne daj Bože, “demonstracije građana” – i pored sve češćih i sada već svakodnevnih pljački, pucnjave, uličnih napada – kada je prvi čovek grada poručio svojim sugrađanima da će “Grad i dalje pružati svaki vid podrške kako bi se nastavila akcija države u borbi protiv korupcije i kriminala“? Ili se, možda, po gradonačelniku, pod stavkom “kriminal” ne podrazumeva sve ovo što se po glavama građana svakodnevno dešava na ulicama Novog Sada!

Branislava Opranović (Autonomija)

“Preživeo sam. Preživela sam. Smem li ćutati?” – osnovni je moto pod kojim će se u Berlinu, od 11. do 13. jula, održati manifestacija posvećena sećanju na genocid u Srebrenici, gde je u julu 1995. godine u roku od pet dana pobijeno oko 8.000 muškaraca i dečaka.

U žiži berlinske manifestacije je opera “Nada”, koju je konceptualizovala Sarajka, sada građanka Nemačke, Jasmina Hadžiahmetović, inicijatorka ovog projekta. Muzika, koju je komponovao Arnold Šenberger, biće uokvirena bosanskim sevdahom. “Nada” je zapravo muzičko teatarsko sećanje na pogrome u Bosni za vreme eksjugosloveskog rata, na opsadu Sarajeva, genocid u Srebrenici, zatočeništva, mučenja i ubistva u mnogobrojnim logorima… kojom prilikom će umetnici povesti publiku na dug i strašan put sećanja na vreme od 1992 do 1995. godine, na priču o ratu i tragičnim sudbinama ljudi.

U okviru programa, kao i povodom sećanja na žrtve rata u Bosni, organizator manifestacije, Fondacija Hajnrih Bel, organizovala je panel razgovore na kojima će, uz autore komada i publiku, učestvovati i mnogobrojni gosti: istoričari, pravnici, antiratni aktivisti iz Bosne i Hercegovine, Srbije i evropskih zemalja, kao i članovi omladinskih mirovnih nevladinih organizacija. Oni će u razgovorima pokušati da odgovore na teme: Zašto ne smemo da ćutimo, Kako se to moglo dogoditi, Uticaj rata u Bosni na današnjicu u zemljama zapadnog Balkana, Borba mladih u nevladinim organizacijama protiv ćutanja i zaborava…

U Srbiji smo, pak, danas svedoci sramne činjenice da se zvanična državna politika – a te smernice sledi, sudeći prema najnovijim izbornim rezultatima, i većina njenih nacionalno ostrašćenih građana – ophodi prema nasleđu ubijanja, progona, ratnih razaranja, a naročito prema genocidu u Srebrenici. Nevladine, mirovne organizacije, neveliki broj intelektualaca, umetnika i istinskih pripadnika građanskog sloja društva, kao i pojedina novinarska udruženja, nemaju dovoljnu moć i snagu da spreče da se istina zataška i polako zaboravi. Preti strašna i velika opasnost da se najmlađa generacija, koja tek treba da se nauči životu, civilizovanosti i građanskim principima – potpuno onemogući da sazna istinu o sopstvenoj, a nedavnoj prošlosti, bez čega nema budućnosti ni Srbije ni njenih građana. Na delu je opaka zamisao da se ono o čemu se ne govori i na šta se ne podseća, učini nepostojećim! Uz to, još je strašnije da se neretko, umesto osude genocida promovišu ratni zločinci i njihova nedela.

U Tribunalu u Hagu u toku je suđenje bivšem komandantu Vojske Republike Srpske Ratku Mladicu, optuženom za genocid u BiH.

U optužnici Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, a povodom dešavanja u Srebrenici, između ostalog, stoji:

11. i 12. jula 1995. srebreničku enklavu su zauzele snage Vojske bosanskih Srba (VRS) i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP).

10. i 11. jula 1995. hiljade bosanskih muslimana pobeglo je iz enklave u bazu UN-a u Potočarima, blizu Srebrenice, gde su tražili zaštitu UN-ovog holandskog bataljona.

Istovremeno, približno 15.000 muškaraca, bosanskih muslimana iz enklave, kao i nekih žena i dece, okupili su se u selima Šusnjari i Jaglići i 11. jula u ogromnoj koloni krenuli kroz šume prema gradu Tuzli.

Ratko Mladić, komandant Glavnog štaba VRS-a i članovi njegovog štaba razradili su plan da ubiju stotine vojno sposobnih muškaraca koji su izdvojeni iz grupe muslimana u Potočarima.

Ljubiša Beara, šef bezbednosti Glavnog štaba, bio je zadužen za organizaciju, transport, pogubljenja po kratkom postupku i pokapanja muslimanskih žrtava.

Zdravko Tolimir, pomoćnik komandanta za bezbednost i obaveštajne poslove u Glavnom štabu, nadgledao je Ljubišu Bearu na tim zadacima.

Ljubiši Beari su u tim zadacima pomagali:

Vujadin Popović, šef bezbednosti Drinskog korpusa; Momir Nikolić, šef bezbednosti Bratunačke brigade i Drago Nikolić, šef bezbednosti Zvorničke brigade.

Za instrukcije i naređenja za provođenje operaciju ubijanja, navedeni oficiri bezbednosti oslanjali su se na komandante Ratka Mladića, Radislava Krstića, Vinka Pandurevića, Ljubomira Borovčanina, Vidoja Blagojevića i druge.

Radivoje Miletić je bio vršilac dužnosti načelnika Glavnog štaba VRS-a i bio je glavni savetnik Ratka Mladića. On je imao ključnu ulogu u pripremama za provođenje Mladićevih naređenja.

Milan Gvero je bio jedan od sedam pomoćnika koji su bili neposredno odgovorni komandantu glavnog štaba, Ratku Mladiću. Kako bi prisilili muslimansko stanovništvo Srebrenice i Žepe da napusti to područje, vojska bosanskih Srba stvorila je nepodnošljive životne uslove za stanovnike enklave, vojno porazila muslimanske snage, onesposobila lokalne snage UN-a i sprečila međunarodnu zaštitu enklava spolja.

Sprovođenje plana da se liše života vojno sposobni muškarci iz Srebrenice počelo je poslepodne 12. jula prisilnim odvajanjem vojno sposobnih muškaraca iz Potočara od njihovih porodica.

Od poslepodneva 12. jula i tokom celog dana 13. jula, više od 1.000 vojno sposobnih muškaraca muslimana transportovano je u Bratunac, gde su tokom 14. i 15. jula bili privremeno zatočeni u zgradama i vozilima.

Ujutro 13. jula i tokom celog tog dana, više od 6.000 vojno sposobnih muškaraca muslimana predato je snagama bosanskih Srba koje su bile stacionirane uz put između Bratunca, Konjević Polja i Milića.

Većina tih zarobljenika transportovana je u Bratunac ili Kravicu gde su privremeno bili zatočeni u zgradama i vozilima, zajedno sa muškarcima koji su bili izdvojeni u Potočarima.

Masovno i sistematsko ubijanje muškaraca iz Srebrenice počelo je ujutro 13. jula u približno 11.00 sati i nastavilo se tokom jula 1995.

Do 1. novembra 1995. celokupno muslimansko stanovništvo bilo je uklonjeno iz Srebrenice i Žepe, a snage VRS-a i MUP-a su ubile više od 7.000 muškaraca i dečaka.

Branislava Opranović (Autonomija)

“Preživio sam. Mogao bih se zvati bilo kako, Muhamed, Ibrahim, Isak, nije bitno, preživio sam, mnogi nisu. Preživio sam na isti način na koji su oni umrli. Između njihove smrti i mog opstanka nema nikakve razlike, jer sam ostao da živim u svijetu koji je trajno, nepovratno obilježila njihova smrt. Dolazim iz Srebrenice. Ustvari dolazim iz drugdje, ali sam izabrao da budem iz Srebrenice. Samo se odatle usuđujem dolaziti, kao što sam se samo tamo usudio uputiti u vrijeme kada nigdje drugdje nisam. Upravo zbog tog vjerujem da je mjesto rođenja nevažno u poređenju sa mjestom smrti. Prvo o nama ne govori ništa, tek je puki geogrfski podatak; mjesto smrti kazuje sve o našim ubjeđenjima, vjerovanjima, izborima kojo napravili i držali ih se sve do kraja, do trenutka kada nas je smrt sustigla.

Možda je sve ovo pogrešno, možda čovjek ipak ne može birati mjesto smrti, kao što ne možemo birati niti mjesto rođenja. Oni su, pak umrli ondje gdje su se i rodili, gdje su u godinama rata potražili i pronašli utočište, u zajedničkoj agoniji preživljavanja dan za danom. Oni su Srebrenicu izabrali da bi preživjeli i to njihovu smrt čini utoliko strašnijom…”

Razglednica iz groba

Jasmina Hadžiahmetović: Trebalo je mnogo istorije, priča, strpati u ovu predstavu, taj haos je trebalo objasniti

Dok su se u mraku i tišini prepune pozorišne sale u um i dušu publike zarivali zvuci bosanske sevdalinke “U lepom, starom gradu Višegradu”, a na video-bimu se prikazivala hronologija balkanske istorije – ovim potresnim monologom, iz knjige Emira Suljagića “Razglednica iz groba”, počela je predstava “Nada”, koja je berlinsku premijeru imala 11. jula, na dan 18. godišnjice genocida u Srebrenici, gde je 1995. godine ubijeno više od 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka. “Nada”, “scensko muzičko sećanje”, kako ga je nazvala rediteljka Jasmina Hadžiahmetović, veća je i snažnija i strašnija od “običnih” teatarskih dela: satkana je iz autentičnih svedočanstava ljudi koji su preživeli rat u Bosni, a neki od protagonista dela ljudi su kojima je rat na prostoru nekadašnje Jugoslavije u život urezao tragove zarobljeništva, stradanja u logorima, izbeglištva… Svi su oni to veče sedeli u berlinskoj sali i glasno ćutali, preživljavajući svaki sekund onoga što se dešava na bini. Jasmina je sa 14 godina doživela strahote za vreme opsade Sarajeva, Emir je preživeo srebrenički masakr, Adi Hrustemović, jedan od glumaca u predstavi, sa sedam godina se našao u izbeglištvu… Jadranka Cigelj, čija je knjiga “Apartman 102” takođe potka ovog dela, preživela je 57 dana u zatočeništvu logora Omarska.

Činjenica da je okružena ovim ljudima, da sa njima zajedno na teatarskim daskama gleda slike njihovih stradanja, koja su i u ime potpisnice ovih redova počinili neki monstruozni pripadnici njenog naroda, učinila je da praćenje i doživljavanje predstave „Nada“, to prvo veče od tri koliko se ona prikazivala, ne bude moguće iz umetničkog ugla, već isključivo kao istorijski dokument, koji svakog čoveka s ljudskim osobinama mora terati na povraćanje, njegov um, pak, pretvarati u haotični kovitlac, a dušu pritiskati užasom, nevericom i sramotom.

Šta nam je danas juče učinilo

– Najmlađa koja je ubijena u Srebrenici je beba koja je imala samo nekoliko meseci… Teško je to sve bilo postaviti na binu… U svakom trenutku ima ljudi koji upravo stradaju iz istog razloga, zato što se drugačije zovu… Trebalo je mnogo istorije, priča, strpati u ovu predstavu, taj haos je trebalo objasniti. Dve godine smo se bavili time. Predstava je nastala iz mog dubokog uverenja da se ne može ići napred ako ne pogledamo šta nam je danas juče donelo – rekla je režiserka Jasmina Hadžiahmetović pred publikom u Berlinu.

Pred domaćom publikom, među kojima su i ljudi iz Bosne, pa i Jasminini ljubazni i gospodstveni roditelji, kojima je rat učinio da im danas Nemačka bude domovina, ređale su se jezoviti događaji, koje je režiserka Hadžiahmetović, znalački ogolila na mestima gde inscenacija nije smela da odvuče pažnju sa dokumentarističkog teksta. I dok glumci ansambla Komišer Oper Berlin – Suzi Virt, Jirgen Haug, Maksimilijan Held i Adi Hrustemović, koji su imali težak i obiman posao pripreme sa dodatnim časovima krvave istorije Balkana – maestralno izvode svoje role, na sceni se događa rat, koji publika prati na video-bimu, televizijskim ekranima, stolu sa vojnim maketama… Mučne i teskobne scene silovanja u Omarskoj, ubijanja ljudi glađu i bombama u Sarajevu, rastavljanje dece od roditelja u Srebrenici, mučenja u zatočeništvima reditljka je smestila u drvene, tesne kutije od jednog kvadrata… rupa u podu u kojoj sedi kopač grobova je isto takva i tolika, kao i mesto za svedoke u haškoj sudnici… Paralelno sa igrom, zid u pozadini scene biva oblepljivan partama ubijenih u Srebrenici i diljem Bosne, dok se prikazuje snimak govora, danas haškog optuženika a tadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića u Srebrenici 11. jula, u kome, neposredno pred masakr, poručuje da nikom neće faliti dlaka s glave… U tom trenutku jezovito se začuje bosanski sevdah, instrumental pesme… “Što te nema…“

Stanu tako u jednom dahu, a u sat i po umetničke igre sve gadosti i ljudskosti četvorogodišnjeg rata, a na šta se nadovezuje drugi deo predstave „Nada“, čiji su akteri Kamerni muzički ansambl berlinskog Komiše Oper teatra i sopranistkinja Kristijane Iven, koji izvode operu „Nada“ nemačkog kompozitora Šenberga. Snažna i potresna muzika opere „prilepljena“ je i sadržinom na temu traumatičnog ratnog iskustva u Bosni – faktografski prikazi se tako ponovo prikazuju u samoj muzici i vrlo emotivnom izvođenju Kristijane Iven. Nemačka štampa ocenila je da je „Šenbergova muzika u ovom scensko-muzičkom komadu instrumentalizovana kako bi strašno sećanje uopšte bilo pojmljivo.“ Dramaturgiju ovog izuzetno potresnog teatarskog dela potpisuje Betina Auer, scenografiju i kostime Hela Prokop, kao i saradnici za muziku Katarina Larsen Magvir, za video Betina Mušamer i za produkciju Irena Ajndinger.

Zašto ne smemo da ćutimo

Zahvaljujući ljubaznosti i novčanoj pomoći berlinskog Fonda za kulturu i Fondacije Hajnrih Bel na čelu sa gospođom Gudrun Fišer, koji su omogućili da se delo prikaže, svako veče nakon predstave održavali su se razgovori sa publikom. Osim što je sve bilo savršeno organizovano, mnogi bi, pogotovo iz eks Jugoslavije, mogli od Nemaca da se nauče i empatiji – nemačka publika je s velikom pažnjom i aktivno učestvovala u panel diskusijama na teme: Zašto ne smemo da ćutimo, Kako se to moglo dogoditi, Uticaj rata u Bosni na današnjicu u zemljama zapadnog Balkana, Borba mladih i nevladinih organizacija protiv ćutanja i zaborava… U razgovore su bili uključeni, osim režiserke Jasmine Hadžiahmetović: Jadranka Cigelj iz Zagreba, advokat dr Denis Grac i istoričar dr Nikolas Mel iz Sarajeva. U razgovorima su učestvovali i mladi, predstavnici nevladnih organizacija Saša Gavrić, režiser SARTR teatra Nihad Kreševljaković i Alma Mašić iz Inicijative mladih za ljudska prava iz Sarajeva i predsednica Građanskog udruženja „Oštra nula“ Dražana Lepir iz Banja Luke.

U ime budućnosti

– Iz logora Omarska sam se vratila polomljenih rebara i sa ugaslim očima, u meni nije bilo života, ali imala sam svog sina i mnogo tuđih sinova u kojima sa promatrala mladost, koja bi trebala biti budućnost sveta… Nakon logora vi mehanički živite; ako potonete u ćutnju, vi ste biće koje samo vegetira. I drugi mogu da stradaju na drugom prostoru u nekom drugom ratu zato što vi ćutite. O tome sam razgovarala sa mojim sestrama po smrti, zatočenicama Omarske. Progovorila sam, upravo zato što sam shvatila da nemam prava da ćutim u ime budućnosti. Tako je nastala knjiga „Apartman 102“. Bila sam opterećena mržnjom, pa je mržnja ustupila mesto malodušnosti, pa razmišljanju… Sada u meni više nema mržnje i negativnih emocija, jer znam da je onaj ko i dalje mrzi gori od onog ko ubija… – potresno je bilo izlaganje Jadranke Cigelj u panel razgovoru.

Potpisnica ovih redova učestvovala je u diskusiji kao jedina iz Srbije i Vojvodine, pokušavajući da prenese prisutnima sramne činjenice kako se vlast u Srbiji ophodi prema nasleđu ubijanja, progona, ratnih razaranja, a naročito prema genocidu u Srebrenici, shvativši to kao svoju ljudsku i novinarsku obavezu, u ime mnogih građana Srbije i Vojvodine, da upozori da je u njenoj zemlji, na žalost, na delu opaka zamisao da se ono o čemu se ne govori i na šta se ne podseća – učini nepostojećim.

Panel diskusija posle predstave (Foto B.O.)

Ako se scensko-muzičko sećanje „Nada“, pak, uskoro bude moglo prikazati i u Srbiji i Vojvodini, to će značiti da nada ipak postoji i da žrtve, negiranjem zločina i zaboravom, neće biti ubijene po drugi put.

Branislava Opranović (Autonomija)

(Foto: Deutsche Welle)

Nakon što je švedski parlament 1809. godine uveo instituciju ombudsmana – koja je imala zadatak da kontroliše izvršnu vlast i spreči da kralj i vlada ignorišu zakone – 194 godine posle, i Vojvodina je dobila svog zaštitnika ljudskih i građanskih prava i sloboda. Prvi vojvođanski ombudsman izabran je 24. septembra 2003. godine, u deceniji tokom koje je Republika Srbija dobila dvadesetak nezavisnih institucija za zaštitu ljudskih prava na svim nivoima uprave i nekoliko zakona od presudnog značaja u ovoj oblasti. Desetogodišnjicu rada institucija Pokrajinskog ombudsmana će, u utorak 19. novembra, obeležiti svečanom akademijom u Skupštini Autonomne Pokrajine Vojvodine.

Pokrajinski ombudsman, čiji su osnovni principi delovanja zakonitost, nepristrasnost, nezavisnost i pravičnost, nezavisan je i samostalan organ koji se stara o zaštiti i unapređenju ljudskih prava i sloboda svakog građanina. Ta prava zajemčena su Ustavom, međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, zakonom i propisima Autonomne Pokrajine Vojvodine. Ombudsman štiti ljudska prava i slobode od povreda koje bi u svom radu mogli učiniti pokrajinska i opštinske uprave i organizacije i javne službe, koje imaju upravna i javna ovlašćenja, a čiji je osnivač Pokrajina Vojvodina ili neka od opština.

Reč ombudsman u švedskom jeziku označava osobu koja „ima sluha za narod“. Sluh za građane Vojvodine, od oktobra 2010. godine kada su je izabrali poslanici Skupštine APV, ima pokrajinski ombudsman Aniko Muškinja Hajnrih kao i njenih pet zamenika: Eva Vukašinović (zaštita prava nacionalnih manjina), Marija Kordić (zaštita prava deteta), Danica Todorov Jašarević (za ravopravnost polova), Stevan Arambašić i Dragomir Sekulić. Šef kabineta ombudsmana je sociolog Pavel Domonji.

Aniko Muškinja Hajnrih: Vojvođani sve informisaniji i sve više prepoznaju nadležnost ombudsmana

– U odnosu na period s početka rada Ombudsmana u Vojvodini, danas nam se obraća dvostruko više građana. Posla je mnogo, bukvalno svakih pet minuta zvoni telefon, a nove tehnologije donele su kontakte, osim poštom, i putem slanja imejl poruka i preko društvenih mreža. Dovoljno je da otvorite naš sajt, kliknete na “pisamce” i pred vama će biti formular čijim ispunjavanjem možete da podnesete predstavku i detaljno objasnite problem, kao i da prikačite sva dokumenta, dokaze, koje posedujete na tu temu. Desetoro zaposlenih saradnika od žalbi i pritužbi građana formira godišnje blizu 1500 predmeta, čiji se broj svake godine povećava – kaže Aniko Muškinja Hajnrih. – Dobro je što su Vojvođani sve informisaniji i sve više prepoznaju nadležnost ombudsmana. Danas se retko desi da zovu i tuže se na komšije ili rad banaka, što nije naša nadležnost. Velika, značajna novina je to što građani mogu da traže od ombudsmana pravnu pomoć – mi sada možemo da damo pravni savet i to obilato koristimo, objašnjavamo građanima šta su njihova prava, pred kojim organom i u kom postupku mogu da ih ostvare. Neznanje, neinformisanost i nemanje novca najčešće sprečavaju ljude da koriste sopstvena prava. Sve veće siromaštvo, pak, povećava potrebu za pravnom pomoći. Da je svakodnevna, naizgled mala pomoć, ljudima zaista velika i značajna dokazuju, po rečima Ombudsmana, telefonski pozivi i pisma građana, nakon što su uspeli da ostvare svoja prava, u kojima se, kaže: …”da se nisam obratio vama, ne bih nikada … uspeo da dobijem državljanstvo, ostvarim pravo na penziju, povežem staž …”

Zamenici ombudsmana redovno posećuju 45 vojvođanskih opština i donedavno su preko lokalnih samouprava organizovali susrete s građanima. Međutim, pokazalo se da lokalnim samoupravama to baš i ne ide u prilog, pa će građani ubuduće o dolasku zaštitnika građana biti obaveštavani direktno i preko medija.

Koverta iz zatvora 

Ombudsmanu može da se obratiti (lično, običnom ili elektronskom poštom) svako ko smatra da mu je aktom ili radnjom organa uprave povređeno neko ljudsko pravo. I zatvorenici imaju pravo da se žale ombudsmanu, predstavkom u zapečaćenoj koverti, koju niko nema pravo da otvori i koja bez zadržavanja mora da se dostavi ombudsmanu.

– Iz pitanja koja nam postavljaju građani zaključili smo da lokalna samouprava često ne radi svoj posao – ne pomaže građanima i ne daje odgovore na svakodnevna, životna pitanja, kao što su, na primer, uslovi za dobijanje socijalne pomoći, priznavanje očinstva i slično… To treba da rade, a baš ih briga! Umesto toga gledaju samo svoje sitne političke interese, umesto da su tu zbog građana, čiji bi servis trebalo da budu – napominje Aniko Muškinja Hajnrih. – I ove godine, a to je već treći put od 2010, sprovodimo istraživanja o tome u kojoj je meri lokalna samouprava na usluzi građanima. Kad je o pružanju pravne pomoći reč, osim u Novom Sadu, Zrenjaninu i Subotici, organi lokalne samouprave ne zastupaju građane, samo im daju pravne savete, čime se krše njihova ustavna prava na tu pomoć. U članu 67 Ustava Republike Srbije kaže se da se “svakom pod uslovima određenim zakonom jemči pravo na pravnu pomoć”. “Pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne saamouprave, u skladu sa zakonom. Zakonom se određuje kada je pravna pomoć besplatna.” A, tog zakona – još nema! Krenulo se s donošenjem, ali je promena vlasti to zaustavila.

Fajgelj krši Ustav

Guslama protiv ustava i sekularne države: Andrej Fajgelj

Na pitanje da li su u slučaju nedavnog cenzurisanja izložbe u Kulturnom centru Novog Sada i naredbe direktora Andreja Fajgelja da se ukloni slika razapetog Isusa sa novčanicama u ruci, povređena građanska prava svih onih koji su onemogućeni da vide to umetničko delo, zamenica ombudsmana Eva Vukašinović odgovara da su “u ovom slučaju povređena tri prava zagarantovana Ustavom Republike Srbije”:
U Članu 11 se kaže: “Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna…
U članu 46, koji govori o slobodi mišljenja i izražavanja, stoji: “ Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, SLIKOM ili na drugi način kaže, primaju i šire obaveštenja i ideje…
Sloboda izražavanja može se ZAKONOM ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala, demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije…
U član 73, koji se bavi slobodom naučnog i umetničkog stvaranja, decidirano stoji da je “ naučno i umetničko stvaralaštvo je slobodno. Autorima naučnih i umetničkih dela jemče se moralna i materijalna prava, u skladu sa zakonom… Republika Srbija podstiče i pomaže razvoj nauke, kulture i umetnosti.”

Osim ove teme u okviru provere rada organa lokalne samouprave, u toku je i istraživanje o radu matičarskih službi. Uočeno je, između ostalog, da u svim samoupravama mora da se uskladi pravo pripadnika nacionalnih manjina na upisivanje ličnog imena njihovim jezikom i pismom. Zanimljiv je slučaj jednog građanina koji zahteva da se njegovom imenu doda titula “fon” (von), koju su nosili i njegovi preci, o čemu ima dokaze u dokumentima. Ombudsman je mišljenja da – nije važno da li je, u ovom slučaju, nemački jezik, u službenoj upotrebi ili ne – pripadnik nacionalne manjine ima pravo da upiše svoje ime u matičarske knjige po gramatičkim pravilima nemačkog jezika! To “fon” je sastavni deo njegovog imena!

Jedno od polja rada ombudsmana je i ostvarivanje ljudskih i građanskih prava osoba sa invaliditetom. Ombudsman će Skupštini ili nadležnom ministarstvu predložiti izmenu i dopunu zakona po kome organi uprave mogu da zaposle osobe s invaliditetom ili, ako to ne učine, plate određene penale! Ombudsman smatra da zapošljavanje tih građana treba urediti zakonom koji organima uprave ne daje mogućnost plaćanja kazni u slučaju da odbiju da zaposle osobu s invaliditetom.

Kada građani ne mogu da računaju na Pokrajinskog ombudsmana

– Kada je građaninu potrebna pravna pomoć u vidu sastavljanja podnesaka ili zastupanja (pred sudom ili nekim od organa uprave), jer za to su nadležne službe besplatne pravne pomoći pri opštinskim/gradskim upravama i advokati
– Kada su nezadovoljni radom organa pravosuđa (prema Ustavu sudstvo je nezavisno i nijedan organ nije ovlašćen da kontroliše rad sudova i tužilaštava)
– Kada imaju pritužbi na rad poslodavca i probleme radnopravne prirode (građanin treba da podnese prijavu inspekciji rada)
– Kada imaju problema sa drugim građanima

Slučaj koji je uzbudio novosadsku javnost, a tiče se obaveze isticanja višejezičnih natpisa i na displejima autobusa, dobio je epilog: Ombudsman će u izveštaju o radu za 2013. godinu obavestiti domaću i međunarodnu javnost da se u ovom slučaju ne poštuju Ustav i zakoni Republike Srbije kao i međunarodne konvencije čiji smo potpisnici. Ako, smatra zamenica Ombudsmana Eva Vukašinović, “izbegavamo preuzete obaveze i ne poštujemo sopstvene propise, neozbiljno je očekivati da budemo deo Evrope”. Zbog toga će, u tom izveštaju u delu zaštite prava nacionalnih manjina, Novi Sad imati vrlo istaknuto mesto u negativnom smislu – tri preporuke ombudsmana, kako da se postupa u ovom slučaju, nisu sprovedene! A, za razliku od Novog Sada, u 90 odsto slučajeva u gradovima Vojvodini, kada je reč o službenoj upotrebi jezika i pisma, preporuke ombudsmana su usvojene. O tome će, između ostalog, biti obavešteni predstavnici Saveta Evrope.

Branislava Opranović (Autonomija)

Bilans punjenja gradskog budžeta i trošenje novca iz te kase, naizgled dosadna i laicima nepristupačna tema, zapravo je najvažnija gradska informacija poslednjih dana u godini koja prolazi. Podaci koliko je Novi Sad planirao da potroši za mnoge poslove koji su Gradu i njegovim građanima neophodni, a koliko je i za šta, zapravo, utrošio za prvih devet meseci ove godine, izazvali su oštre polemike odbornika vladajuće garniture i opozicije u Skupštini Novog Sada.

Međutim, vest o tome punila je etar i stranice novina samo dva dana, a prašina se među građanima-domaćinima slegla i pre nego što se zapravo uskovitlala. Jer, ko bi se time bavio u ovim sirotinjskim vremenima kad se teško može naći građanin-domaćin novosadski koji ume tako dobro da žonglira kako bi koliko-toliko uravnotežio sopstvene kućne prihode i rashode i makar promolio nos iz sve dublje i prljavije bare nemaštine. U ušima unezverenih građana-domaćina, ostala je da para mozak izjava samoizabranog gradonačelnika Miloša Vučevića da glavni grad Vojvodine ima „najstabilniji budžet među lokalnim samoupravama u našoj zemlji…, da smo ove godine imali samo jedan rebalans budžeta, i to zbog suficita, dok su drugi gradovi u Srbiji imali dva, tri i više rebalansa, ali zbog deficita“. I to sve zahvaljujući veštini i pameti, štednji i domaćinskom poslovanju nove vlasti…

Planirano (potrebno) – (ne)potrošeno!

U 2013. godini gradska vlast je za javni red i bezbednost planirala da potroši 54.142.563,96 dinara, a utrošeno je 499.087,16 dinara, što čini 0,9 odsto od planiranog; za zaštitu životne sredine planirano je 2.281.766.455,18, a potrošeno 859.829.800,34 ili 37, 7 odsto; politiku zapošljavanja trebala je finansirati sa 51.145.751,96 dinara, a na to je potrošeno 27.251.461,57 dinara, ili 31,75 odsto; za kapitalno održavanje zgrada škola je planirano 64.233.000,00 dinara, a potrošeno 12.361.933,28, ili 19,25 odsto; za budzetski fond za unapređenje poljoprivrede planirano je 51.145.751,96 dinara, a potrošeno je 5.425,267,74 dinara, što čini 10,61 odsto; za igradnju vrtića planirano je 237.900.000,00 dinara, a potrošeno je 2.059.400,14 dinara, ili 0,87 odsto!

E, sada se tu, građanin-domaćin novosadski baš zamislio: šta je to što on ne ume u svojoj kući, a gradonačelnik ume u gradskoj? Kako to štedi, od čega i na čemu Miloš Vučević, a što građaninu-domaćinu ne uspeva? Crv sumnje se, iako tek-tek, uvukao u građanina-domaćina, te je krajičkom smelosti pomislio da nije to prvi domaćin Grada nešto pobrkao, zakukuljio i zamumuljio štogod, ne bi li, nedajbože, nešto skrio ili još gore, zaobišao istinu? S građaninom bi se, izgleda, složila i opozicija. Iako, opozicija (gradska, politička), kao opozicija – uvek je kontra, ali ovog puta, kanda da tu zaista mnogo šta ne štima:

– Naravno da je sve farsa. Domaćinsko poslovanje podrazumeva da se potroši za ono što je rečeno da je potrebno i onoliko koliko je izračunato da je nužno, dakle onoliko koliko je planirano za ono za šta je i namenjeno – kaže šef odborničke grupe Demokratske stranke u Skuštini Novog Sada Božidar Protić. – Činjenica da je Grad potrošio mnogo manje nego što je planirao pokazuje nemoć, nesnalaženje i nesposobnost vladajućih kadrova, koji ne mogu da realizuju planove predviđene rashodnom stranom budžeta. Računica i izveštaj o izvršenju budžeta za prvih devet meseci ove godine pokazuje da su javni rashodi namenjeni komunalnoj infrastrukturi izvršeni samo sa 20,6 odsto od planiranih. U bilo kom sistemu, u bilo kojoj situaciji i u bilo kojoj zemlji, ako neko plan realizuje samo sa 20 odsto, taj sam shvati da ne zna svoj posao. Ne treba niko da mu kaže da se mane tog posla – cifra je toliko očigledna! U isto vreme plan za tekuće rashode, a to su plate putni troškovi i slično, izvršen je sa 83,9 odsto! To je paradoks, koji pokazuje da je vlast mislila samo na zadovoljavanje potreba zaposlenih u javnim preduzećima, a ne i na ispunjavanje potreba građana Novog Sada!

Protić naglašava da se budžet morao utrošiti, jer ono što je planirano predstavlja samo kap u moru stvarnih potreba Novosađana. Budžet je koncipiran tako da se postojećim novcem uradi ono što je Gradu najneophodnije, a to je pre svega komunalna infrastruktura. Jer valjana komunalna infrastruktura povećava vrednost imovine Grada, koja, opet, mora da služi potrebama i na zadovoljstvo građana. Ukoliko su potrebe Grada samo 20 odsto, zašto smo onda planirali drugačije i više i zašto smo porezima i doprinosima od građana uzimali više? Budžet mora da bude izbalansiran, jer u suprotnom ili oni koji su ga kreirali nisu dobro radili, ili su od građana uzimali više nego što je trebalo! Budžet je potpuno promašen – gradska vlast koja realizuje budžet sa postotkom kojim ga je novosadska naprednjačka vlast realizovala, ili treba da padne, ili da građanima smanji poreze. Ovako, njihovi postupci pokazuju da Gradu ne trebaju pare, jer sve funkcioniše besprekorno!

Stiže još gora godina

Očekuje se da će finansijska situacija naredne godine biti znatno teža za lokalne samouprave zbog promena Zakona o porezu na zarade, posledice će se direktno odraziti i na prihodnu stranu budžeta Novog Sada
– Budžet se puni najviše od poreza na promet kao i od poreza na zarade i imovinu.
Novi Sad ima u odnosu na prošlu godinu 2 milijarde manji prihod u budžetu, jer je porez na zarade zaposlenih smanjen sa 12 na 10 odsto. U isto vreme u Gradu ima 37.000 popisanih objekata kojima nije razrezan porez (to se pravda nedovoljnim brojem zaposlenih na tim poslovima!), dakle, ukupan iznos poreza se smanjuje, a porez je jedini način povećanja prihoda Grada – podseća Protić.
Da se Novom Sadu spremaju još lošiji dani potvrdio je i Vučević najavom da će u budžetu za narednu godinu subvencije javnim komunalnim preduzećima biti manje za oko trećinu, u skladu sa uputstvom ministra finansija. To će, kaže Vučević, “direktorima gradskih preduzeća predstavljati poseban poslovni izazov”(!)

Jer, misli se građanin-domaćin s početka ove priče: Na početku godine planirao sam da sve članove porodice ponovim, na proleće, cipelama… svima trebaju nove… Međutim, novčanik se nije mogao dovoljno istegliti, ostadosmo bez cipela… Nismo, dakle, ispunili plan! Uštedeli smo? Pa, ako se računa samo to što novac nismo potrošili, jesmo, uštedeli smo! Al, bogami nismo ni cipele kupili, iako se stare raspadaju! Baš kao što je gradska vlast “uštedela” tako što nije sve planirano iz budžeta potrošila. Zbog takve “štednje” kriminal u Gradu caruje, jer, između ostalog, nema dovoljno policije, niti opreme, novosadske ulice su prepuna rupa, fasade zgrada u centru grada se obrušavaju na prolaznike, 1.500 dece nema mesta u obdaništu, račun Ekonomske škole je blokiran a, profesori štrajkuju, Srpsko narodno pozorište prokišnjava, svratište za decu ulice će se, sva je prilika, na proleće, zatvoriti, izvorišta vode za piće su nezaštićena, sve više Novosađana traži socijalnu pomoć, Grad nema fond za dodelu stanova beskućnicima, korisnicima socijalne pomoći, u Narodnim kuhinjama nema dovoljno obroka za sve gladne Novosađane…

„Za funkcionisanje Grada od presudnog značaja je odgovornost koju svi rukovodeći činioci moraju da demonstriraju savesnim i efikasnim obavljanjem posla, a svako ko svoj posao ne bude dobro radio – biće smenjen“, rekao je Vučević. O sopstvenoj ostavci i smeni onih koji gradske prihode i rashode, očigledno, nisu dobro isplanirali, a još manje tim novcem Novosađanima obezbedili udoban život u komunalno dobro opremljenom i organizovanom gradu, Vučević nije rekao ni reči! U najgorem slučaju proći će sa ukorom Aleksandra Vučića. O smeni sigurno neće biti ni reči, jer tako su teško i komplikovano došli do vlasti. Nema baš svakog dana dovoljno Kurina, Bokana, Vozara…

Branislava Opranović (Autonomija)

Čak i da nema napretka tehnike i tzv. novih medija, pa da do svega možemo jedino da stignemo pešice, od Gradske kuće – trenutno sedišta samoizabranog gradonačelnika Novog Sada, kao i od Kulturnog centra Novog Sada, sedišta Andreja Fajgelja – pa do zgrade na Bulevaru Mihajla Pupina u kojoj stoluje Pokrajinski ombudsman – nepun je kilometar. Razdaljina nije nepremostiva, peške se pređe za deset minuta, osim ako ne spadate u one koji su trenutno na vlasti u glavnom gradu Vojvodine. Tim ljudima je, svedoci smo ovih dana (opet ne računajući kompjutere i sajtove) ta razdaljina nepremostiva, te otuda – valjda tolika neinformisanost. Jer, kako bi se drugačije mogla objasniti činjenica tolikog oglušavanja o fakte i stvarnost.

A, stvarnost je sledeća: u trenutku dok naprednjačka/eks radikalska gradska uprava i desničari kojima je, na žalost po građane, poverena kultura Novog Sada, patriotsko- molidbenim vapajem pozivaju Novosađane, političke protivnike, vladin i nevladin sektor, leve, desne, teiste i ateiste, da se ujedine oko projekta promovisanja Novog Sada za evropsku prestonicu kulture – međunarodna javnost obaveštena je da u Novom Sadu mnogo šta – što bi, tek za početak, u svakom gradu kandidatu moralo da štima – ne štima!

Naime, pokrajinska ombudsmanka Aniko Muškinja Hajnrih i zamenica za zaštitu prava nacionalnih manjina Eva Vukašinović obavestile su ovih dana članove Komiteta za jednakost i nediskriminaciju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Kalmara Ferenca i Eloid Fišer, da u Vojvodini i Novom Sadu postoje problemi koji otežavaju ostvarivanje manjinskih prava – “primetan rast desnog radikalizma, etnička segregacija, tendenciozno medijsko izveštavanje, otežana integraciju manjina usled nepoznavanja jezika većine, formiranje civilnih straža na severu Vojvodine, kolektivizacija krivice, nepostojanje odgovarajućeg ministarstva koje bi se bavilo ljudskim i manjinskim pravima, kršenje zakona i međunarodnih propisa naročito kada je reč o službenoj upotrebi jezika i pisama nacionalnih manjina”.

“Članovi Komiteta upoznati su i sa činjenicom da su Novom Sadu, pored srpskog jezika, u službenoj upotrebi i mađarski, slovački i rusinski jezik, te da je Pokrajinski ombudsman u tri navrata – u slučaju natpisa na gradskim autobusima, nazivima ulica i trgova, te učešća nacionalnih saveta u raspodeli sredstava u oblasti kulture, upućivao preporuke, ali da su te preporuke gradske vlasti ignorisale”.
I tako, dok jedni u klin, drugi u ploču!

Vlast, iliti od većine Novosađana neizabrani gradonačelnik Miloš Vučević, ubeđuje Novosađane da je pozitivno brojanje Novog Sada na kulturnoj mapi Evrope gotovo sigurno i da bi u ovom trenutku “dobijanje statusa EPK (Evropska prestonica kulture) svim građanima Novog Sada donelo kulturni, socijalni, urbanistički i civilizacijski prosperitet “, zamenica Pokrajinskog ombudsmana za prava nacionalnih manjina Eva Vukašinović, smatra da će nakon izveštaja za 2013. godinu predstavnika Komiteta za jednakost i nediskriminaciju Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope Novi Sad na mapi Starog kontinenta biti drugačije obeležen:

– Članovi Komiteta za jednakost i nediskriminaciju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope boravili su u Srbiji od 11. do 13. decembra i kroz susrete i razgovore sa delegacijom Narodne skupštine u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, predstavnicima ministarstava, poslanicima iz redova manjina, predstavnicima AP Vojvodine, nevladinih organizacija i Pokrajinskim ombudsmanom, nastojali su da se što bolje upoznaju sa pravima nacionalnih manjina, kao i praksama koje bi mogle poslužiti kao preporuke. Parlamentarci će sačiniti izveštaj od prikupljenih podataka koji će u januaru biti objavljen i prezentovan Savetu Evrope. S obzirom na nedavna dešavanja u Novom Sadu kada je reč o službenoj upotrebi jezika i pisma kada se gradska vlast tri puta oglušila o preporuke ombudsmana, Novi Sad će, uverena sam biti na vrlo istaknutom negativnom mestu – kaže Eva Vukašinović.

“Novi Sad delima dokazuje ozbiljnost u nameri da se kandiduje za Evropsku prestonicu kulture 2020. godine. Naš grad je spreman za velike projekte i tvrdim da može da stane rame uz rame sa bilo kojim evropskim gradom. Ovo nije političko pitanje, već je pitanje Novog Sada i Srbija ne može imati boljeg kandidata, a na nama je da pokažemo šta imamo i da anuliramo uočene nedostatke”, izjavio je direktor Kulturnog centra Novog Sada Andrej Fajgelj predočavajući građanima godišnji izveštaj o radu Organizacionog odbora za realizaciju inicijative da se Novi Sad kandiduje za prestonicu evropske kulture.
“…Siguran sam da i Evropa ima šta da dobije ovim…” – dodao je Fajgelj, ne trepnuvši!

Uvereni smo da bi Evropi i njenim građanima naročitu i za čitav njihov vek dovoljnu dobrobit donelo samo nekoliko postupaka desničara Fajgelja i saradnika iz njegovog serkla: izbacivanje latiničnog pisma gde god im je pogled dosezao; etno-poguslarenje novosadske umetnosti, obećanje gradske ministrice kulture da će Kupusijada u Futogu umesto jednog trajati šest dana i pet noći; izjava iste da su fejsbuk članovi neinstitucionalno stado bez pečata i kancelarije; uvođenje ruskog jezika ne samo u škole, već i na priredbe gde deca u vrtićima umesto dečijuh pesmica pevaju Kaljinku; svako malo davanjem gostoprimstva Ceci Ražnatović, Arkanovoj udovici…

Ili nam je za kandidaturu dovoljan i samo jedan, sad već čuveni Fajgeljev gest skidanja “nepodobne” umetničke slike sa izložbe, a sve zbog mentalnog zdravlja i pravilnog patriotsko-verskog rasta i razvoja svih građana Novog Sada, koji je Pokrajinski ombudsman ocenio kao čin povrede čak tri Ustavom Republike Srbije zagarantovana prava građana!

Od Gradske kuće i Kulturnog centra grada do zgrade u kojoj stoluje Pokrajinski ombudsman ima samo deset minuta pešice. Ne računajući postojanje kompjutera, o svemu ovome, dakle, svi građani, pa i Miloš Vučević i Andrej Fajgelj mogu da se lično obaveste za najviše deset minuta, pešice!

Branislava Opranović (Autonomija)